Попенхаузен

Попенхаузен (Poppenhausen)

Једрилица Попенхаузен у лету
Једрилица Попенхаузен у лету

Општи подаци
Намена Једрилица за напредну обуку
Посада 2
Порекло  Краљевина СХС
Произвођач Икарус Земун
Пробни лет 1926.
Уведен у употребу 1928.
Повучен из употребе средином 30.-тих година
Статус неактиван
Први оператер Спортско друштво Икарус
Број примерака 2
Димензије
Маса
Погон
Физичке особине
Перформансе
 Портал Ваздухопловство

Попенхаузен (нем. Poppenhausen) је једноставна и лака двоседа ваздухопловна једрилица намењена за напредну обуку летача (обука са инструктором). Назив је добила по немачком граду Попенхаузу у коме је живео и радио Александар Шлајхер (Aleksander Scheicher) произвођач једрилица.

Пројектовање и развој

Александар Липиш копројектант Једрилице Попенхаус
Једрилице Попенхаус цртеж у три пројекције
Кокпит једрилице Попенхаузен
Једрилице Попенхаус и Цеглинг испред Икаруса

За напреднију обуку једриличара после основне обуке на клизачима Цеглинг конструисана је двоседа једрилица у којој ученик може стећи искуство летења уз помоћ инструктора. Конструктори ове летелице су били Ханс Јакобс (Hans Jacobs) и Александар Липиш (Alexander Lippisch) који је касније постао познат по конструкцији ракетног авиона - летећег крила, Месершмит Me 163 Комет (Messerschmitt Me 163 Komet). Прва верзија Попенхаузен је полетела 1928. године. Једрилица је била успешна тако да је Александар Шлајхер захваљујући њој учврстио фирму која и данас производи једрилице.[1][2]

Технички опис

Двоседа једрилица - Попенхаузен је била мешовите конструкције. Труп једрилице је била решеткаста челична конструкција која је уз помоћ окова била везама за остале делове летилице. На челичну конструкцију трупа била је причвршћена кабина у облику гондоле у коју су се комотно могла сместити два члана посаде ученик и инструктор. Управљање једрилицом се обављало помоћу пилотске палице и ножним педалама које су челичним сајлама биле повезане са извршним органима (крилца и кормила). Команде за управљање једрилицом су биле удвојене. Ученик и инструктор су у једрилици седели у тандем распореду један иза другог. Крило је било правоугаоног облика са заобљеним крајевима, дрвене конструкције са две рамењаче пресвучена импрегнираним платном. Крило је било причвршћено за труп преко носача попут балдахина а одоздо је било укрућено са по две упорнице са сваке стране. На исти начин су конструктивно изведене и репне површине, хоризонтални и вертикални стабилизатори као и кормила висине и правца. Стајни трап ове једрилице се састојао из металне санке на кљуну једрилице испод кабине пилота и еластичне дрљаче на репу.

Карактеристике

Карактеристике једрилицe Попенхаузен[3]

Финеса 1 : 16,4
Димензије
  • посада 2 члан
  • размах крила 14,60 m
  • дужина 7,20 m
  • површина крила 22,90 m2
  • аеропрофил крила Göttingen 358
  • макс. оптеречење крила; 13,5 kg/m2
  • минимално пропадање 0,88 m/s
Маса
  • сопствена 150 kg
  • полетна 310 kg
  • водени баланс; нема

Оперативно коришћење

У земунском Икарусу је 1928. године основано Спортско друштво Икарус које је као прво у земљи почело да се бави ваздушним једрењем. У погонима Икаруса су исте године направљене 2 једрилица овог типа.[4] Пробни лет је обавио студент технике Димитрије Лансберг, који је школу летења на једрилицама завршио у Немачкој. Он је уједно био конструктор, градитељ једрилица и наставник у школи за безмоторно летење. Ово се сматра почетком једриличарског спорта у нашој земљи.[5][6] Једна од ових једрилица је моторизована у београдској фабрици авиона Рогожарски[7].

Земље које су користиле ову једрилицу

Види још

Референце

  1. ^ https://www.alexander-schleicher.de/unternehmen/unternehmen_e.htm Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јануар 2011) Alexander Schleicher
  2. ^ https://www.alexander-schleicher.de/en/flugzeuge/ Segelflugzeugbau
  3. ^ https://www.wikiowl.com/enhttp:https:/wiki/Schleicher_Poppenhausen Архивирано на сајту Wayback Machine (20. октобар 2019) Schleicher poppenhausen
  4. ^ * Жутић, Никола; Бошковић Лазар. (1999). Икарус - Икарбус: 1923—1998 (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Икарбус. 
  5. ^ Јанић, Чедомир; Петровић Огњан (2011). Кратка историја ваздухопловства у Србији (на језику: (језик: српски)). Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-1-9. 
  6. ^ Janić, Čedomir; Petrović Ognjan (2011). The Century of Sport Aviation in Serbia (на језику: (језик: енглески)). Београд: Aerokomunikacije. 
  7. ^ Јанић, Чедомир; Петровић Огњан (2017). Творци ваздухопловства Краљевине Југославије (на језику: (језик: српски)). Београд: Музеј науке и технике Београд. ISBN 978-86-82977-60-5. 

Литература

  • Јанић, Чедомир; Петровић Огњан (2011). Кратка историја ваздухопловства у Србији (на језику: (језик: српски)). Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-1-9. 
  • Janić, Čedomir; Petrović Ognjan (2011). The Century of Sport Aviation in Serbia (на језику: (језик: енглески)). Београд: Aerokomunikacije. 
  • Жутић, Никола; Бошковић Лазар. (1999). Икарус - Икарбус: 1923—1998 (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Икарбус. 
  • Krunić, Čedomir (2013). Civilno vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije -druga knjiga (на језику: (језик: српски)). Београд: Č.Krunić. ISBN 978-86-901623-4-5. 
  • Simons, Martin (2013). Segelflugzeuge 1920 bis 1945 (на језику: (језик: немачки)). Bonn: Eqip. ISBN 3-9806773-6-2. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић Огњан (2017). Творци ваздухопловства Краљевине Југославије (на језику: (језик: српски)). Београд: Музеј науке и технике Београд. ISBN 978-86-82977-60-5. 
  • Микић, Сава Ј. (1933). Историја југословенског ваздухопловства. Београд: Драг. Грегорића. 

Спољашње везе