Милутин Јаснић (Краљево, 22. октобар 1912 — Београд, 5. септембар 1994) био је српски глумац, редитељ и директор неколико позоришта.
Биографија
За име Милутина Јаснића везује се оснивање Покрајинског народног позоришта у Приштини 1948. године. Био је директор Народног позоришта у Панчеву, када су га, са групом глумаца, послали у Приштину да организује рад професионалног театра у тек саграђеном дому културе. Њему се потом прикључује и познати глумац и редитељ Добрица Раденковић и сценограф Петар Пашић.
Јаснић још у почетку планира стварање ансамбала на српском и албанском језику. Проблема је било поготову што није било професионалних глумаца Албанаца на Косову и Метохији, па ни у Југославији. Јаснић у Приштину доводи талентоване аматере из дилетантских позоришта, од којих ће створити јаку Албанску драму. Захваљујући њему, у театарске воде упловили су Шани Паласка, Абдурахман Шаља, Мухарем Ћена, Катарина Јосипи, Мелихат Шабани, Неџмије Пагаруша, Мерибане Шаља, Истреф Беголи, Мелихат Ћена и многи други. Оранизовао је курсеве за глумце, а одабрао оне који су похађали течај режије у Београду, па су тако у позоришту, по повратку, почели да режирају Абдурахман Шаља и Мухарем Ћена. Ћена ће доцније направити најпознатију представу овог позоришта „Ервехеју“, по тексту Ахмета Ћирезија.
Прва премијера у Покрајинском позоришту била је представа „Прст пред носом“ Јожа Хорвата, коју је режирао Добрица Раденковић, а у њој играо већи део ансамбла (7. маја 1949). На албанском прва премијера изведена је 7. јуна 1949. у Косовској Митровици и то Нушићево „Сумњиво лице“, у режији Добрице Раденковића, у коме је Шани Паласка играо Јеротија Пантића, а, уз остале глумце, наступили су и Абдурахман Шаља и Мухарем Ћена. Почетком педесетих година у позориште доводи младе редитеље Славољуба Стефановића Равасија, Бошка Пиштала, Здравка Катића и Слободана Попића и сценографа Велизара Србљановића, који ће донети нова схватања и читања текстова домаћих и страних аутора. За време његовог мандата позориште је штампало и „Позоришни лист“, намењен широј позоришној публици.
Јаснић напушта Покрајинско народно позориште по завршетку сезоне 1958/59. године, да би преузео Театар у Крагујевцу. Но, кроз две године поново се враћа у Приштину. За све то време успео је да формира два јака позоришна ансамбла на српском и албанском језику који су се испомагали у сваком погледу: глумачки, редитељски, сценографски.
Он је играо у десетак филмова: Живјеће овај народ (1947), Ешалон доктора М. (1955), Туђа земља (1957), Вук са Проклетија (1968), Хлеб (1973), Прогон (1982), у телевизијским серијама: Слом (1979) и Приповедања Радоја Домановића (1979), као и у француским филмовима: La grande strada azzurra (Велики плави пут), (1957), и La tempsta (Олуја), (1958). А писао је и позоришну критику.
Филмографија
Дугометражни филм | ТВ филм | ТВ серија
|
|
1940
|
1950
|
1960
|
1970
|
1980
|
Укупно
|
| Дугометражни филм
|
1
|
4
|
1
|
0
|
1
|
7
|
| ТВ филм
|
0
|
0
|
0
|
2
|
2
|
4
|
| ТВ серија
|
0
|
0
|
0
|
0
|
7
|
7
|
| Укупно
|
1
|
4
|
1
|
2
|
10
|
18
|
ТВ серија
| Од
|
До
|
Назив
|
Улога
|
| 1980
|
1980
|
Слом
|
Фран Куловец
|
Литература
Види још
Спољашње везе
