PROFILPELAJAR.COM

	Библиотечки ресурси о; Мајклу Фарадеју
	Онлајн књиге; Ресурси у Вашој библиотеци; Ресурси у другим библиотекама;
Аутор Мајкл Фарадеј
	Онлајн књиге; Ресурси у Вашој библиотеци; Ресурси у другим библиотекама;

Мајкл Фарадеј
Мајкл Фарадеј
	Мајкл Фарадеј (1850-их)
Лични подаци
Датум рођења	22. септембар 1791.
Место рођења	Њуингтон Батс, Велика Британија
Датум смрти	25. август 1867. (75 год.)
Место смрти	Лондон, Уједињено Краљевство
Научни рад
Поље	експериментална физика,0000; оптичка физика;; хемија
Институција	Краљевска институција
Познат по	13 ставки Фарадејев закон ЕМИ; Електрохемија; Фарадејев ефекат; Фарадејев кавез; Фарадејева константа; Фарадејев цилиндар; Фарадејев закон електролизе; Фарадејев парадокс; Фарадејев ротатор; Фарадејев учинак; Фарадејев талас; Фарадејев точак; Фарадејеве линије силе;
Утицаји	Хамфри Дејви; Вилијам Томас Бранд
Награде	04 значајне Краљевска медаља (1835, 1846); Награда Копли (1832, 1838); Рамфордова медаља (1846); Албертова медаља (1866);
Потпис

Мајкл Фарадеј, FRS (енгл. Michael Faraday; Њуингтон Батс, 22. септембар 1791 — Лондон, 25. август 1867) био је енглески експериментални и оптички физичар и хемичар, члан Краљевског друштва. Значајан по многим научним открићима, првенствено у области електрицитета и магнетизма. Од 1903. године епоним је Фарадејевог друштва (од 1980. спојено у Краљевско хемијско друштво).

Живот Мајкла Фарадеја врло је занимљив и богат доживљајима. Као млад књиговезачки радник заинтересовао се за физику и одлучио да се бави изучавањем природних појава. Најпре је радио у лабораторији тада чувеног енглеског хемичара Хамфрија Дејвија. Даровити младић био је врло радознао и даље се сам усавршавао, непрекидно вршећи најразноврсније физичке и хемијске огледе. Открио је два основна закона електролизе, тада је радио у Кицуловој лабораторији. Ови закони су постали основ електрохемије и учења о електрицитету, а познати су као Фарадејеви закони електролизе.^[2] Овај марљиви научник први је открио и везу између магнетског поља и светлости.^[3]^[4] Његово најзначајније откриће је познати Фарадејев закон електромагнетне индукције који је касније увршћен и међу Максвелове основне једначине електродинамике. По Фарадеју је добила име јединица за мерење електричног капацитета — фарад (F), као и ротација равни поларизације светлости у магнетском пољу — Фарадејев ефекат.

Детињство и почетак каријере

Мајкл Фарадеј је рођен у малом месту Њуингтон Батс (Newington Butts), данас јужни Лондон. Живео је у сиромашној породици, па се образовао сам.^[5] С четрнаест година постао је шегрт код лондонског књиговесца и продавца књига Џорџа Рибоа (George Riebau). За седам година рада прочитао је много књига и развио интерес за науку, а посебно за електрицитет.^[6]^[7]

Са 19 година Фарадеј је студирао код признатих хемичара сер Хамфрија Дејвија, председника Краљевског друштва и Џона Тејтума, оснивача Грађанског филозофског друштва. Након што је Фарадеј послао Дејвију књигу од 300 страна са белешкама са предавања, овај му је одговорио да ће га имати на уму, али да се још увек држи свог заната књиговесца. Након што је Дејви оштетио вид при експерименту са азот-трихлоридом, поставио је Фарадеја за секретара.^[8] Кад је Џон Пејн из Краљевског друштва добио отказ, Дејви је предложио Фарадеја као лабораторијског асистента.

Научна каријера

Највећи и најпознатији Фарадејеви радови били су везани за електрицитет. Откриће данског хемичара Ханса Кристијана Ерстеда да магнетна игла скреће ако се нађе близу проводника кроз који протиче електрична струја, подстакло је Дејвија и Воластона да 1821. помоћу Ерстедовог електромагнетизма покушају конструисати електромотор, али у томе нису успели. Фарадеј је, након дискусије са њима, почео радити на уређају који би радио на принципу електромагнетске ротације: ако се на половину магнета (сличног потковици) постави пљосната метална чаша напуњена живом, а у чашу увуче са оба краја бакарна жица, чија се средина око једног шиљка ослања на пол магнета и када се кроз живу пусти електрична струја из електричне батерије, она ће, пролазећи кроз жицу, присилити жицу да се окреће око магнета. Ако се тај прибор постави на други пол магнета, жица ће почети да се окреће на супротну страну.

Тај изум познат је као хомополарни мотор. Ови су експерименти и изуми поставили основе модерне електромагнетске технологије. Но онда је учинио грешку. Свој експеримент је објавио пре показивања Воластону и Дејвију, што је довело до контроверзе и било је узрок његовог повлачења с подручја електромагнетизма на неколико година.

Након десет година, 1831. започео је серију експеримената у којима је открио електромагнетну индукцију. Могуће је да је Џозеф Хенри открио самоиндукцију неколико месеци пре Фарадеја, али су оба открића засењена открићем Италијана Франческа Зантедекија. Он је открио да ако провуче магнет кроз круг од жице да ће се магнет задржати средини круга.

Његови експерименти су показали су да променљиво магнетско поље индукује (узрокује) електричну струју. Ова је теорија математички названа Фарадејев закон, а касније је постала једна од четири Максвелове једначине.

Фарадеј је то искористиo да конструише електрични динамо, претечу модерног генератора.

Фарадеј је тврдио да се електромагнетни таласи шире у празном простору око проводника, али тај експеримент никад није довршио. Његове колеге научници су одбациле такву идеју, а Фарадеј није доживео да види прихватање своје идеје. Фарадејев концепт линија флукса које излазе из наелектрисаних тела и магнета омогућио је начин да се замисли изглед електричних и магнетних поља. Тај модел био је прекретница за успешне конструкције електромеханичких машина које су доминирале у инжењерству од 19. века.

Фарадеј се бавио и хемијом, а ту је открио нове супстанце, оксидационе бројеве и начин како гасове претворити у течност. Такође је открио законе електролизе и увео појмове анода, катода, електрода и јон.

Године 1845. открио је оно што данас називамо Фарадејев ефекат и феномен назван дијамагнетизам. Смер поларизације линеарно поларизованог светла пропуштен кроз материјалну средину може бити ротиран помоћу спољашњег магнетског поља постављеног у правом смеру. У своју бележницу је записао:

„

Коначно сам успео осветлити магнетске линије силе и да намагнетишем зрак светла.

”

То је доказало повезаност између магнетизма и светлости.

У раду са статичким електрицитетом, Фарадеј је показао да се електрицитет у проводнику помиче ка спољашњости, односно да не постоји у унутрашњости проводника. То је зато што се у електрицитет распоређује по површини на начин који поништава електрично поље у унутрашњости. Тај се ефект назива Фарадејев кавез.

Остало

Имао је серију успешних предавања из хемије и физике на Royal Institution, названа The Chemical History of a Candle. То је био почетак божићних предавања омладини која се и данас одржавају.

Фарадеј је познат по изумима и истраживањима, али није био образован у математици. Но у сарадњи са Максвелом његови су патенти преведени у математички језик. Познат је по томе што је одбио титулу сер и председништво у Краљевском друштву (председавање британском краљевском академијом).

Његов лик штампан је на новчаници од 20 фунти.

Његов спонзор и учитељ био је Џон Фулер, оснивач Фулерове професорске катедре на катедри за хемију краљевског института. Фарадеј је био први и најпознатији носилац те титуле коју је добио доживотно.

Фарадеј је био веома побожан и био је члан једне мале секте унутар шкотске цркве. Служио је цркви као старији члан и држао мисе.^[9]

Фарадеј се 1821. оженио Саром Бернар, али нису имали деце.^[10] Како се приближавао педесетој години смањивао је рад и обавезе да би у јесен 1841. приметио да рапидно губи памћење и од тада његов рад скоро потпуно престаје.

Преминуо је у својој кући у Хемптон Корту, 25. августа 1867. године.

Библиографија

Фарадеје књиге, са изузетком Chemical Manipulation, биле су колекције научних радова или транскрипције предавања.^[11] Након његове смрти, објављен је Фарадејев дневник, као збирка неколико великих свезака његових писама; те Фарадејев журнал, са његовим путовањима са Дејви (1813—1815).

Faraday, Michael (1827). Chemical Manipulation, Being Instructions to Students in Chemistry. John Murray. 2nd ed. 1830, 3rd ed. 1842
Faraday, Michael (1839). Experimental Researches in Electricity, vols. i. and ii. Richard and John Edward Taylor. ; vol. iii. Richard Taylor and William Francis, 1855
Faraday, Michael (1859). Experimental Researches in Chemistry and Physics. Taylor and Francis. ISBN 978-0-85066-841-4.
Faraday, Michael (1861). W. Crookes, ур. A Course of Six Lectures on the Chemical History of a Candle. Griffin, Bohn & Co. ISBN 978-1-4255-1974-2.
Faraday, Michael (1873). W. Crookes, ур. On the Various Forces in Nature. Chatto and Windus.
Faraday, Michael (1932—1936). T. Martin, ур. Diary. ISBN 978-0-7135-0439-2. – published in eight volumes; see also the 2009 publication of Faraday's diary
Faraday, Michael (1991). B. Bowers and L. Symons, ур. Curiosity Perfectly Satisfyed: Faraday's Travels in Europe 1813–1815. Institution of Electrical Engineers.
Faraday, Michael (1991). F. A. J. L. James, ур. The Correspondence of Michael Faraday. 1. INSPEC, Inc. ISBN 978-0-86341-248-6. – volume 2, 1993; volume 3, 1996; volume 4, 1999
Faraday, Michael (2008). Alice Jenkins, ур. Michael Faraday's Mental Exercises: An Artisan Essay Circle in Regency London. Liverpool, UK: Liverpool University Press.
Course of six lectures on the various forces of matter, and their relations to each other London; Glasgow: R. Griffin, 1860.
The Liquefaction of Gases, Edinburgh: W. F. Clay, 1896.
The letters of Faraday and Schoenbein 1836–1862. With notes, comments and references to contemporary letters London: Williams & Norgate 1899. (Digital edition by the University and State Library Düsseldorf)

Референце

^ Maxwell & Niven 2003, стр. 360 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFMaxwellNiven2003 (help)
^ Rao, C.N.R. . (2000). Understanding Chemistry. Universities Press. стр. 281. ISBN 978-81-7371-250-0.
^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Faraday, Michael”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 10 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 173—175. . the 1911 Encyclopædia Britannica.
^ „Archives Michael Faraday biography - The IET”. theiet.org.
^ "Michael Faraday." History of Science and Technology. Houghton Mifflin Company, 2004. Answers.com 4 June 2007
^ Lienhard, John H. (1992). „Michael Faraday”. The Engines of Our Ingenuity. Епизода 741. No 741: Michael Faraday (transcript). NPR. KUHF-FM Houston.
^ Lienhard, John H. (1992). „Jane Marcet's Books”. The Engines of Our Ingenuity. Епизода 744. No 744: Jane Marcet's Books (transcript). NPR. KUHF-FM Houston.
^ Thomas 1991, стр. 17. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFThomas1991 (help)
^ Baggott, Jim (02. 09. 1991). „The myth of Michael Faraday: Michael Faraday was not just one of Britain's greatest experimenters. A closer look at the man and his work reveals that he was also a clever theoretician”. New Scientist. Приступљено 06. 09. 2008.
^ James, Frank A. J. L. (2011) [2004]. „Faraday, Michael (1791–1867)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. (Subscription or UK public library membership required.)
^ Hamilton 2002, стр. 220

Литература

Maxwell, James Clerk; Niven, W. D. (2003). The Scientific Papers of James Clerk Maxwell. Courier Corporation. стр. 360. ISBN 978-0-486-49561-3.
Maxwell, James Clerk; Niven, W. D. (2003). The Scientific Papers of James Clerk Maxwell. Courier Corporation. стр. 360. ISBN 978-0-486-49561-3.
Cantor, Geoffrey (1991). Michael Faraday, Sandemanian and Scientist. Macmillan. ISBN 978-0-333-58802-4.
Hamilton, James (2004). A Life of Discovery: Michael Faraday, Giant of the Scientific Revolution. New York: Random House. ISBN 978-1-4000-6016-0.
Thomas, J. M. (1991). Michael Faraday and The Royal Institution: The Genius of Man and Place (PBK). CRC Press. ISBN 978-0-7503-0145-9.
Thompson, Silvanus (1901). Michael Faraday, His Life and Work. London: Cassell and Company. ISBN 978-1-4179-7036-0.
Agassi, Joseph (1971). Faraday as a Natural Philosopher. Chicago: University of Chicago Press.
Ames, Joseph Sweetman, ур. (c. 1900). The Discovery of Induced Electric Currents. 2. New York: American Book Company (1890).
Bence Jones, Henry (1870). The Life and Letters of Faraday. Philadelphia: J. B. Lippincott and Company.
The British Electrical and Allied Manufacturers Association (1931). Faraday. . R. & R. Clark, Ltd., Edinburgh, 1931.
Gladstone, J. H. (1872). Michael Faraday. London: Macmillan.
Gooding, David; James, Frank A. J. L. (1985). Faraday rediscovered: essays on the life and work of Michael Faraday, 1791–1867. Basingstoke, Hants, England New York, New York: Macmillan Press Stockton Press. ISBN 978-0-333-39320-8.
Gooding, David; Cantor, Geoffrey; James, Frank A. J. L. (1996). Michael Faraday. Amherst, New York: Humanity Books. ISBN 978-1-57392-556-3.
Gooding, David; Tweney, Ryan D. (1991). Michael Faraday's 'Chemical notes, hints, suggestions, and objects of pursuit' of 1822. London: P. Peregrinus in association with the Institution of Engineering and Technology. ISBN 978-0-86341-255-4.
Hamilton, James (2002). Faraday: The Life. London: Harper Collins. ISBN 978-0-00-716376-2.
Hirshfeld, Alan W. (2006). The Electric Life of Michael Faraday. Walker and Company. ISBN 978-0-8027-1470-1.
Russell, Colin A. (2000). Owen Gingerich, ур. Michael Faraday: Physics and Faith (Oxford Portraits in Science Series). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511763-9.
Thomas, John Meurig (1991). Michael Faraday and the Royal Institution: The Genius of Man and Place. Bristol: Hilger. ISBN 978-0-7503-0145-9.
Tyndall, John (1868). Faraday as a Discoverer. London: Longmans, Green, and Company.
Williams, L. Pearce (1965). Michael Faraday: A Biography. New York: Basic Books.
Шаховска, Н.; Шик, М. (1948). Мајкл Фарадеј. преводилац: Живко Костић. Београд: Техничка књига.