PROFILPELAJAR.COM

Клесарски занат у Белој Води
Клесарски занат у Белој Води
	Розета од беловодског пешчара, манастир Љубостиња
Нематеријално културно наслеђе
Регион	Бела Вода (Крушевац)
Заједница	Клесари из Беле Воде
Предлагач	Месна заједница Бела Вода
Датум уписа	18.06.2012
Веб сајт	http://nkns.rs/cyr

Клесарски занат у Белој Води је традиционални начин обраде камена беловодског пешчара чије извориште су мајдани у залеђу села. Камен је седиментног порекла и јавља се у чак 25 топлих валера^[1] беле, жуте и црвене боје,^[2] што га чини пожељним и за израду мозаика.^[3] Подаци из 1997. године говоре да је на простору Беле Воде измерено око 400 старих и нових површинских мајданских копова.^[4]

Клесарски занат у Белој Води води порекло из периода средњег века и у континуитету је очуван све до данас. Зато је 2012. године уврштен у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.^[2]

Историја

Клесарски занат у Белој Води води порекло из периода средњег века и у континуитету је, током око 600 година,^[3] очуван све до данас. Беловодски камен кориштен је за зидање и израду украсних елемената (розете, портали, оквири прозора, аркаде, венци и други украси) на црквама моравске школе, затим за надгробне споменике, а касније и на бројним чесмама у Крушевцу и Великој чесми у Белој Води (сазидана 1847. године).^[2]

У 19. и 20. веку беловодски камен кориштен је за израду мостова, вијадуката. У периоду после Првог светског рата француска фирма Батињол користила је овај камен за изградњу многих значајних објеката у Београду. Министарство трговине Краљевине Срба Хрвата и Словенаца је у периоду од 1920. до 1924. године организовало школу клесарства у Белој Води - Моравску споменарску школу и тамо слало најбоље стручњаке да обучавају клесаре. Захваљујући овоме клесарски занат се у овом селу толико омасовио да је 1930. године основана Каменорезачка задруга. Моравска споменарска школа је била доминантна у централној Србији све до 60-их година 20. века.^[2]

Крајем 20. века клесарски занат у Белој Води почео је да замире.^[3] До прекида масовне експлоатације камена је дошло у тренутку када су многе ствари престале да се раде ручно.^[4] Зато је у Крушевцу 2015. године, у Политехничкој школи "Милутин Миланковић", отворено ново комбиновано одељење - клесари и дрворезбари, које ће покушати да настави традицију уметничког обликовања белог пешчара.^[1]

Клесарски занат у Белој Води данас

Од 1975. године У Белој Води одржава се традиционална културна манифестација „Беловодска розета”.^[3] Ова манифестација се одржава сваке године средином јула месеца у Парку скулптура у белој Води. Почев од 1988. године, у знак признања за уметнички, културни и научни допринос српској култури, заслужним појединцима додељује камена розета. Први добитник камене розете била је Десанка Максимовић, а затим Матија Бећковић, Емир Кустурица и други.^[5] Године 1995. у Белој Води почела је са радом и Вајарска колонија "Беловодски пешчар", а 2000. и Мозаичарска колонија "Младен Србиновић".^[4]

Парк скулптура налази се у амфитеатру који је изграђен је 1987. године, према пројекту чувеног крушевачког архитекте Предрага Вертовшека. Амфитеатар је током Вајарске колоније „Беловодски пешчар“ 2001. године уобличен вајарским детаљима.^[5]

Године 2009. у Белој Води отворен је Музеј клесарства и вајарства. У Музеју се поред великог броја вајарских експоната могу видети и фотографије розета од беловодског пешчара на цркви Светог Кнеза Лазара у Бирмингему, цркве Светог Марка у Београду, скала природних боја овог камена...^[5] У Музеју клесарства и вајарства у Белој Води чувају се различите средњовековне уметнине, спомења, али и камена скулптура са натписима на језику за који се претпоставља да датира од пре 10.000 - 15.000 година. Нађена је на брду Градиште поред Крушевца.^[4] Осим уметничких дела у овом музеју се чувају и праисторијске алатке, али и тоцила, поклопац за туршију, све израђено од беловодског пешчара.^[3]

Године 2012. клесарски занат у Белој Води уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.^[2]

Године 2015. у Политехничкој школи "Милутин Миланковић" у Крушевцу отворено је ново комбиновано одељење - клесари и дрворезбари које ће покушати да настави традицију уметничког обликовања белог пешчара чија експлоатација у Белој Води крај Крушевца траје шест векова. Отварање овог одељења подржали су, између осталих и професор Велимир Каравелић и вајар Зоран Васиљковић.^[1]

Мајсторство беловодских клесара

Мајсторство беловодских клесара – споменара огледало се у префињености обраде, слововезачкој вештини, архитектоници, ликовном обликовању и украшавању споменика. Беспрекорно познавање заната, специфична обрада која се темељи на дугој традицији, високе могућности обликовања беловодског пешчара утицали су на велику потражњу, како за каменом тако и за мајсторима, ради украшавања бројних цркава и манастира у земљи и иностранству.^[2] Клесарско умеће наслеђивало се заједно са алатом и то одмах после ниже школе. Занат се напуштао једино ако се мајстор разболи од силикозе, и то између 30. и 50. године живота.^[3]

Значајне грађевине грађене беловодским каменом

Од беловодског камена саграђене су многе средњовековне цркве и манастире Моравске школе: црква Лазарица и манастири Каленић и Љубостиња, Манасија, Наупара, Велуће.^[2]

После Првог светског рата српско-француска фирма „Батињол“ отпочела је изградњу Београда беловодским пешчаром, па је тако од 1931. године беловодски камен узидан у Цркву Светог Марка, палату Београд, зграду Поште, Хипотекарне банке, Француског културног центра, Мост краља Александра...^[2]^[3]

У новијој историји од беловодског пешчара изграђене су црква Светог цара Лазара у Бирмингему у Енглеској (1967)^[5], црква посвећена Спаљивању Моштију Светог Саве у Крњеву (1987),^[6] Црква Светог Јована Крститеља у Ратини (2002). Осим тога, од беловодског камена рађени су и украси на Саборном храму у Подгорици, иконостаси у црквама у Белој Води, Шипову, Језеру, часна трпеза и камени стубови за цркву Богородице Љевишке и Светог Ђорђа у Призрену, иконостас за цркву манастира Лепавина у Хрватској, иконостас и крст за цркву манастира Бешка, трон и часну трпезу за цркву у Андријевици.^[2]

Детаљи Моста Краља Александра (данас Бранков мост) у Београду
Детаљи цркве Светог Марка у Београду
Црква у Крњеву
Црква Светог Јована Крститеља у Ратини

Види још

Референце

^ ^а ^б ^в Бабовић, С. (27. 9. 2015). „Беловодски клесари”. Вечерње Новости. Приступљено 18. 2. 2019.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з „Klesarski zanat, Bela Voda”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Архивирано из оригинала 19. 2. 2019. г. Приступљено 18. 2. 2019.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Бабовић, С. (21. 7. 2012). „Српски камен узидан у Белу кућу?”. Вечерње Новости. Приступљено 18. 2. 2019.
^ ^а ^б ^в ^г Бабовић, С. (15. 7. 2015). „Камен клешу за Хандкеа”. Вечерње Новости. Приступљено 18. 2. 2019.
^ ^а ^б ^в ^г „Bela Voda”. Zvanična prezentacija. Turistička organizacija grada Kruševca. Архивирано из оригинала 07. 02. 2019. г. Приступљено 18. 2. 2019.
^ autor:, Nesko. „Црква посвећена Спаљивању Моштију Св. Саве у селу Крњеву”. OrthPhoto. Приступљено 18. 2. 2019.