Ирански језици (још и ираноаријски или ираноаријевски језици) чине подгрупу индоиранске гранеиндоевропске језичке породице.[2][3] У свету живи око 150 милиона људи који се користе једним од 50 новоиранских језика као матерњим језиком, и још 30-50 милиона који их говоре као други или страни језик.
Термин ирански се примењује на било који језик који потиче од предачког праиранског језика.[8]
Неки научници попут Џона Р. Перија[9] преферирају термин иранијски као антрополошки назив за лингвистичку породицу и етничке групе ове категорије, а ирански за било шта о данашњој земљи Иран. Он користи исти аналог као у разликовању немачког од германског или разликовању турског и туркијског.[10]
Североисточне, далеко најмању грану, чији је доминантни члан осетијски.
Према савременом учењу, сматра се да авестански језици не спадају у ове категорије, већ се уместо тога понекад класификују као централноирански, пошто су се одвојили од протоиранског пре него што је подела исток-запад постала истакнута. Они се традиционално сматрају источноиранским; међутим, недостаје им велики број источноиранских карактеристика и стога су „источноирански“ само у смислу да нису западни.[17]
Велики ирански језици
Следеће иранске језике говори више од по милион говорника:
Персијски (у ширем смислу) 55-70 милиона као матерњи, укупно 110 милиона (Иран, Авганистан, Таџикистан, Пакистан, Узбекистан)
Западноперсијски 35-40 милиона као матерњи, укупно више од 50 милиона (Иран)
^Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Iranian”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History.
^John R. Perry Iranian Studies Vol. 31, No. 3/4, A Review of the "Encyclopaedia Iranica" (Summer - Autumn, 1998), pp. 517-525
^Lassen, Christian. 1936. Die altpersischen Keil-Inschriften von Persepolis. Entzifferung des Alphabets und Erklärung des Inhalts. Bonn: Weber. S. 182. This was followed by Wilhelm Geiger in his Grundriss der Iranischen Philologie (1895). Friedrich von Spiegel (1859), Avesta, Engelmann (p. vii) used the spelling Eranian.
^Cust, Robert Needham. 1878. A sketch of the modern languages of the East Indies. London: Trübner.
^Dani, Ahmad Hasan. 1989. History of northern areas of Pakistan. Historical studies (Pakistan) series. National Institute of Historical and Cultural Research. "We distinguish between the Aryan languages of Iran, or Irano-Aryan, and the Aryan languages of India, or Indo-Aryan. For the sake of brevity, Iranian is commonly used instead of Irano-Aryan".
^Lazard, Gilbert. 1977. Preface in: Oranskij, Iosif M. Les langues iraniennes. Traduit par Joyce Blau.
^Schmitt, Rüdiger. 1994. Sprachzeugnisse alt- und mitteliranischer Sprachen in Afghanistan in: Indogermanica et Caucasica. Festschrift für Karl Horst Schmidt zum 65. Geburtstag. Bielmeier, Robert und Reinhard Stempel (Hrg.). De Gruyter. S. 168–196.
Mallory, J. P.; Adams, Douglas Q. (2006). The Oxford introduction to Proto-Indo-European and the Proto-Indo-European world. Oxford University Press. ISBN978-0-19-929668-2.
Toroghdar, Zia (2018). "From Astara to Fuman: Comparison words from dialects of different languages Talysh and Tatic". Farhang-e Ilia. pp. 38–172.
Sokolova, V. S. "New information on the phonetics of Iranic languages." Trudy Instituta jazykoznanija NN SSR (Moskva) 1 (1952): 178-192.
Jügel, Thomas. "Word-order variation in Middle Iranic: Persian, parthian, Bactrian, and Sogdian." Word order variation: Semitic, Turkic, and Indo-European languages in contact, Studia Typologica [STTYP] 31 (2022): 39-62.
Farmanfarmaian, Fatema Soudavar (2009). Arjomand, Saïd Amir, ур. „Georgia and Iran: Three Millennia of Cultural Relations An Overview”. Journal of Persianate Studies. BRILL. 2 (1): 1—43. doi:10.1163/187471609X445464.
Aryanpur, Manoochehr. A History of Persian Literature. Tehran: Kayhan Press, 1973
Chopra, R.M., "Eminent Poetesses of Persian", Iran Society, Kolkata, 2010.
Chopra, R.M., "The Rise Growth And Decline of Indo-Persian Literature", 2012, published by Iran Culture House, New Delhi and Iran Society, Kolkata. Revised edition published in 2013.