Зграда тополивнице и војне кухиње је објекат који је некада служио као војна кухиња, а затим и као тополивница. Здање је направљено од камена и опеке и представља једини сачувани део комплекса Арсенал-Тополивница, који је изграђен у 18. веку од стране аустроугарских власти. Овај објекат представља прву фабрику у Београду.
Налази се у Доњем граду Калемегданске тврђаве између Капије Карла VI и Куле Небојша.
Историјат
Након што је Хадим Сулејман-паша предао Доњи град, а српска Карађорђева војска ушла у Београдску тврђаву 1807. године, створила се потреба за оснивањем радионице у којој ће бити вршена поправка и израда пушака, јатагана, пиштоља и копаља, те изливање пушчаних зрна, па је постојећи аустријски арсенал на обали реке изабрана за ту сврху.[1]
Године 1810. у овај објекат додата и тополивница, где су се преправљали оштећени и заплењени турски топови, а изливани српски за потребе устаника. Осим поправке и израде оружја, зграда је имала алатницу и ковачницу за израду точкова.[2] Овим је створена српска војна индустрија, а ослобођени Београд је добио прву фабрику.[3]
Забележено је да је први топ у Устаничкој Србији излио мајстор Јован Петровић из Земуна, који се пре тога бавио окивањем топова од трешњиног дрвета. У београдској тополивници је излио први метални или железни топ.[1] Поред њега, у тополивници су радили и мајстори Милисав Петровић и Тома Милановић, који су излили први бронзани топ. У неким записима може да се нађе да су даровити мајстори покушали да направе и први раставни брдски топ, а остало је забележено да је пред сам слом устанка, 1813. године, Карађорђе наредио изливање и прве хаубице, тада познате под именом „кумбус”.[2]
Сачувана су три топа која су изливена у овој фабрици. Приликом повлачења устаника преко Саве 1813. године, топови су заплењени и смештени су у бечки арсенал, где остају до 1937. године, када их Беч поклања кнезу Павлу Карађорђевићу. Данас се један од топова налази у Војном музеју у Београду, други у Краљевом двору и трећи у Тополи.[1] Поред тога што су изливани топови, у тополивници су ливена и прва српска звона за манастире и цркве која су поред религијског значаја била и симбол слободне Шумадије, а забрањена за време владавине Турака.
Овај објекат је ипак само шест година служио као тополивница, а већ 1813. године, Београд поново пада под турску власт и тополивница се претвара у војну кухињу. Након реновирања, турска војска је дозидала велике димњаке са источне стране зграде. Намена кухиње остала је све до почетка 20. века, а приликом повлачења из Београда 1867. године, Турски су предали ову зграду Михаилу Обреновићу, када се у њу уселила српска војска, коју ју је такође користила као кухињу, а једина измена је била што су широки димњаци замењени ужим.
Читав комплекс је из непознатих разлога крајем 19. века почео да се разиђује, а на то је утицала вероватно и селидба Тополивнице у Крагујевац, па је београдска изгубила свој војни значај.[2]
Према замислима Нацистичке Немачке, Београд је био важна тачка на дунавском делу Рајха. По замисли немачке управе, Доњи град Калемегдана требало је да буде претворен у меморијални центар, а у оквиву пројекта одлучено је да се сруши и ова зграда. У зиму 1942. године, Немци су почели да расчишћавају простор Доњег града и до краја године га уредили. Једино што је остало је била Капија Карла VI и зграда Карађорђеве тополивнице, односно војне кухиње.[4] Нацисти су обуставили рушење овог објекта јер су увидели њенову културно-историјску вредност и значај. Ипак, током Другог светског рата, зграда је претрпела велика оштећења.[1]
Одељење за заштиту споменика културе при Уметничком музеју донело је 1946. године одлуку којем је Београдска тврђава проглашена културним добром од изузетног значаја и тиме је ставило под заштиту, а самим тим је и зграда некадашње војне кухиње заштићена. Зграда је била у веома лошем стању до 1964. године, када је реновирана и конзервирана.[2]
Опсежним истраживањем Доњег града, утврђено је да је сачувана зграда Војне кухиње била део већег комплекса који се простире на простору величине 92 х 92 метра. Иако се данас део објекта налази под Доњоградским булеваром, предложена је конзервација и рестаурација остатака комплекса Арсенал-Тополивнице ради заштите и презентације откривеног дела грађевине.[2]
Данас се у овој згради налази један огранак Центра за истраживање Београдске тврђаве у склопу Археолошког института САНУ. Центар је задужен за организовање и координацију археолошког рада у сарадњи са музејима и заводима за заштиту споменика културе. У оквиру својих пројеката, овај институт је иницирао многа истраживања и археолошка ископавања, организацију заштитних и конзерваторских радова. Зграда тополивнице на Калемегдану опстала је, упркос свим недаћама и ратним разарањима као сведок једног времена и још један важан подсетник на турбуленту српску историју.[2]
Референце
Спољашње везе
