Димитрије Стефановић
Лични подаци
Датум рођења	(1929-11-25)25. новембар 1929.
Место рођења	Панчево, Краљевина Југославија
Датум смрти	1. август 2020.(2020-08-01) (90 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Награде	Орден Светог Саве првог реда, Орден за заслуге СР Немачке

Димитрије Стефановић (Панчево, 25. новембар 1929 — Београд, 1. август 2020) био је српски музиколог и диригент, академик и генерални секретар САНУ. Један је од иницијатора сарадње САНУ и Удружења „Адлигат”, чији је био члан, а његовим ангажовањем спашено је преко 800.000 књига из разних извора.

Димитрије Стефановић рођен је у Панчеву 25. новембра 1929. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за германистику (енглески и немачки језик) 1955. године, а на Музичкој академији у Београду на Одсеку за историју музике 1956. године. Магистрирао је и докторирао је на Универзитету у Оксфорду. Током постдипломских студија радио је са чувеним музиколозима-византолозима Егоном Велесом (нем. Egon Wellesz), Хенри Тилијардом (енгл. Henry Julius Tillyard) и Оливером Странком (енгл. William Oliver Strunk). На Музичком факултету Универзитета у Оксфорду држао је предавања из византијске и старе словенске музике. Дуго година је био научни радник и познавалац православне црквене музике.

Као предавач и учесник многобројних међународних научних скупова и конгреса гостовао је на многим универзитетима у Европи и Америци. Одржао је и велики број предавања о православној и посебно српској црквеној музици, стотине популарних предавања за разнородну публику у земљи и свету: на двадесет југословенско-немачких хорских недеља (1971-1991), на седамнаест Летњих духовних академија у манастиру Студеница, као и на тридесет Летњих школа црквеног појања „Корнелију у част“.

У Музиколошком институту САНУ прошао је кроз све степене научних звања, од асистента до научног саветника (1958-2000). Директор Музиколошког института САНУ био је пуне две деценије (1979-2000).

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1976, а за редовног 1985. године. Дописни члан ЈАЗУ (од 1986), дописни члан САЗУ (од 1987), секретар Одељења за сценске уметности и музику Матице српске (1991-2004), потпредседник Матице српске од 2004, генерални секретар САНУ од 2007. до 2015. године.

Свој научноистраживачки рад првенствено је усмерио на проучавање православне црквене музике – византијске и старословенске. Посебну пажњу посветио је откривању, транскрибовању, критичком вредновању и објављивању средњовековних докумената. Кроз резултате ових истраживања датум писменог почетка старе српске музике померен је на почетак 15. века. Музиколошка истраживања је увек везивао за живу музичку праксу, како извођењем и јавним представљањем откривених напева из прошлости, тако и снимањем и проучавањем још увек живе српске црквене појачке традиције. Уз многобројне студије (око две стотине текстова) на српском, енглеском, немачком, француском и руском језику, приредио је три књиге нотних записа традиционалног Карловачког појања Бранка Цвејића, уредио је неколико зборника радова са међународних научних скупова и рецензирао је низ музиколошких монографија и зборника.

Поред рада на проучавању православне црквене музике, бавио се континуирано извођењем старе и новије црквене музике. Дириговао је Панчевачким српским црквеним певачким друштвом од 1950, повремено хором Првог београдског певачког друштва и Богословије „Свети Сава” у Београду. Више година био је асистент диригента београдског Академског хора „Бранко Крсмановић”, са којим је гостовао у Кини 1957. године. Водио је хор Београдски мадригалисти. Од оснивања 1969. године, па до данас води Студијски хор Музиколошког института САНУ, са којим је гостовао у многобројним градовима бивше Југославије и у већини европских земаља. Први пут је извео тек откривене записе старе српске музике, до тада непознате византијске, бугарске, руске, грегоријанске и глагољашке црквене напеве, и православну хорску музику 19. и 20. века. Снимио је неколико грамофонских плоча, компакт-дискова и телевизијских емисија. Са истим хором појао је на великом броју богослужења у православним црквама и манастирима у Србији и иностранству.

Предано је учествовао у обнови манастира Велика Ремета, где је са сарадницима припремио изложбу „Стара српска музика и фрушкогорски манастири“. Иако ван просветних институција, небројене сате посветио је млађим колегама и студентима, спреман да помогне и подстакне на учење и истраживачки рад. Био је дугогодишњи пријатељ^[1], а потом и члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, поклонивши им у више наврата бројне вредне књиге. Између осталог, поклонио је „Мејерсову енциклопедију” из 19. века, из личне библиотеке славног панчевачког „трговца мануфактурне робе“ Јохана Финицера.^[2] Један је од иницијатора сарадње између САНУ и Удружења, захваљујући коме је спашено преко 800.000 књига из разних извора.

Носилац је ордена Светог Саве првог степена (1990), одликовања руског и румунског патријарха, више грамата и признања епархијских архијереја, Крста за заслуге са лентом СР Немачке (1991), златне значке Музичке омладине Југославије.

Добитник је награде „Доситеј Обрадовић” 2018. године.^[3] Преминуо је 1. августа 2020. године.^[4] Сахрањен је на православном гробљу у Панчеву.^[5]

О њему је снимљен документарни филм „Сведочења о наитију”.^[6] По њему је назван духовно-образовни центар за црквену музику епархије аустријско-швајцарске са седиштем у Бечу.^[7] Њему у чст направљен је циклус документарних образовно-музичких радио емисија „Димитрију у спомен” (Радио Архиепископије београдско-карловачке "Слово љубве").^[8]

• Биографија на сајту САНУ
• Детаљнија биографија на сајту САНУ
• Биографија на сајту САЗУ
• Преминуо академик Димитрије Стефановић (САНУ, август 2020)
• У сећање на Димитрија Стефановића (16. август 2020)