Територија данашњег Владивостока је била део древних корејских краљевина, Монголског и Кинеског царства. Руски морнари истражили су ово подручје 1850. године. Русија је добила овај регион Уговором из Ајгуна 1858. У то време ту су постојала кинеска и манџурска рибарска села. Велики губернатор Николај Муравјов-Амурски је 1859. основао поморску тврђаву и назвао је Владивосток. Године 1871. отворена је телеграфска линија до Шангаја и Нагасакија, а исте године је овде премештена трговачка лука из Николајевска на Амуру. Владивосток је добио статус града 22. априла 1880.[5] Године 1888. Владивосток постаје административни центар Приморске области.
Као главна поморска база Совјетске пацифичке флоте, град је у оба СССР био затворен за странце. Ово ограничење је уклоњено 1992. Данас је жив и атрактиван град са импресивном луком. У Владивостоку ће се 2012. одржати 24. самит АПЕК. Због овог догађаја у току су велики радови на инфраструктури града.
Значајне године у историји града
Залив Златни рог 1860. године насељава посада руског брода „Манџур“.
Од 1871. главна база Сибирске ратне морнарице је из града Николајевск на Амуру премјештена у Владивосток.
1897. године добија жељезничку везу са градом Хабаровском, а 1903. директну линију са Москвом.
За вријеме грађанског рата (1920—1922) Владивосток је био центар Републике Далеки исток.
Географија
Географске координате: 131 степен, 54 минута и. г. д. и 43 степена, 7 минута с. г. ш. (на истој ширини се налазе Алма Ата, Ница, Фиренца, Њујорк, Чикаго…)
Смјештен је на јужном дијелу полуострва Муравјов-Амурски које је дугачко око 30 km и широко (у просјеку) 12 km. Излази на залив Златни рог, обалом одвојен од дубоког океана и заштићен од ветра. Највиши врх града је брдо „Орлово гнијездо“ са надморском висином 214 m.
Средња годишња температура је +4,8 °C, јануарска -13,2 °C, а августовска +20,6 °C. Средња годишња количина падавина је 799 mm.[6]
Према прелиминарним подацима са пописа, у граду је 2010. живело 592.069 становника, 2.632 (0,44%) мање него 2002. Популација града је 2017. године била 606.589.[11]
Најзначајнија привредна активност у Владивостоку је бродоградња, рибарство, текстилна индустрија и активности везане уз поморску базу руске пацифичке морнарице. Рибарска индустрија доноси скоро четири петине прихода града, сва остала производња хране износи 11%.
Након распада Совјетског Савеза и либерализације увоза Владивосток је постао главни пункт за увоз јапанских аутомобила.[13] Трговци из Владивостока продавали су по 250.000 аутомобила годишње, од којих је 200.000 одлазило у друге делове Русије.[14] Сваки трећи запослени у Приморском крају имао је неке везе са аутомобилима. Последњих година руска влада жели да обнови домаћу производњу, због чега су повишене царине на увоз, тако да су се импортери из Владивостока нашли у тешкоћама. Као компензација за то отворен је погон московске фабрике аутомобила Соллерс у Владивостоку, која запошљава 700 радника и производи 13.200 аутомобила по лиценци ФИАТ-а и ИСУЗУ-а.
Владивосток је прва (или посљедња) станица транссибирске жељезнице дуге 9.302 km која је довршена 1905. Из Владивостока се рачва за Кину, где се спаја са кинеском источном трасом. Тако је из Владивостока могуће возом отићи до Пекинга до којег има 1.331 km, и Банкока 5.600 km. Владивосток је трајектима спојен са јапанским жељезницама тако да је могуће отпутовати и до Токија (1.050 km). За време Совјетског Савеза, Владивосток је био затворен град за странце, тако да су путници који су жељели да путују транссибирском жељезницом ишли преко Находке
Владивосток има велики међународни аеродром, из којег је могуће летети на готово све светске дестинације, он је и седиште компаније Владивосток Аир.
Школство
Прва високошколска установа у Владивостоку основана је 1899. - Источни институт, на којем су се могли студирати далекоисточни језици, економија и право. Из њега су се изродиле данашње високошколске установе у Владивостоку, којих има 9 уз четири филијале из других универзитета.
Државни медицински универзитет Владивосток
Државни универзитет Владивосток за економију и услуге
Narangoa, Li (2014). Historical Atlas of Northeast Asia, 1590-2010: Korea, Manchuria, Mongolia, Eastern Siberia. New York: Columbia University Press. ISBN9780231160704.
Poznyak, Tatyana Z. Foreign Citizens in the Cities of the Russian Far East (the second half of the 19th and 20th centuries). Vladivostok: Dalnauka, 2004. 316 p. 2004. ISBN978-5-8044-0461-2..