Рођен је у породици Добриле и Василија. Његов отац био је адвокат и доктор правних наука. Завршио је Филозофски факултет у Београду као и драмски одсек Музичке академије.[1]
Током студентских дана почео да ради као асистент редитеља Хрисана Цанкова (У логору Мирослава Крлеже), потом Радомира Плаовића (Вода са планине Р. Плаовића и М. Ђоковића), те Вере Греч, Поликарпа Павлова и др Ериха Хецла.[1]
Незадовољан стеченим знањем, одлучио је да заврши курс Жака Делкроза, у Музичкој школи „Станковић“, код Луја Давича, а потом је похађао предавања и вежбе у Институту за покрет Рудолфа фон Лабана у „Helerauschule“ у Лаксенбургу, крај Беча, и Студиј Мери Вигман у Дрездену. Проблеме сценског простора проучавао је у Студију следбеника Декура у Паризу.[1]
У Бечу се упознао и са учењем Сигмунда Фројда и уметношћу М. Рајнхарта, а гледао је и три представе Вахтангова.[1]
Након повратка у земљу 1939. приредио је на Коларчевом народном универзитету, са Вером Крстић и Силвијем Бомбарделијем, играчко-мимско-музичко-говорно-рецитаторски програм синтетичке „новоигре“, коју ће део критике оквалификовати као „некритичну дрскост“.[1]
Режирао је у Белој Цркви (Савремена сцена и Театар „Жарко Васиљевић“), водећим позориштима Србије, Босне и Херцеговине као и „Theatre entre deux mondes“ у Паризу.[1]
Руководио је научноистраживачким пројектима из области психологије и логике.[1]
Путник је објавио на десетине радова из теорије позоришта и естетике.[1][2]
Он је био суплент и професор Гимназије у Белој Цркви, професор и директор Учитељске школе у Вршцу, професор у Учитељској и Вишој социјално-педагошкој школи у Загребу.[1]
Радио је као новинар „Правде“, „Дневника“ и „Вечерњих новости“, уредник Радио Београда, намештеник Дома слепих и глувонемих у Земуну, директор драма, професор Средње позоришне школе у Новом Саду, Позоришне академије у Београду, професор и директор Драмског студија у Зрењанину.[1]
Био је редитељ опере и драме Српског народног позоришта.[1]
У Крушевачком позоришту је био уметнички руководилац и редитељ.[1]
