Гимназију у Крушевцу напустио је због болести. Отац му је рано преминуо и био је приморан да са незараслом раном од операције ради ноћну смену у штампарији и упоредо спрема осми разред и матуру.[1]
Од 1935. студирао је право у Бeогрaду и упоредо Позоришни одсек Музичке академије. Завршио је и Глумачку школу у класи Јосипа Кулунџића и Јурија Ракитина 1936-1938.[1]
Похађао је семинар за позоришну уметност на Филозофском факултету у Прагу.[1]
Радио је као чиновник 1938-1939. Потом је радио као драматург „Усменог забавника“, пишући дечје драмске игре и компонујући мале ревије. За време рата, 1941-1944, наставио је студије на Академији, чији је ректор и декан био Петар Коњовић. У том раздобљу његово латентно обољење се веома погоршало.
Непосредно после ослобођења радио је у војном позоришту Јагодинске војне области, на чијој сцени је поставио Цанкаревог Слугу Јернеја. Због болести је демобилисан и марта 1945. упућен на рад у СНП, где је неко време био и в. д. директор Драме, а покренуо је и иницијативу за оснивање позоришне школе и постао наставник у Драмском студију.[1]
Од 1948. до 1952. био је редитељ у Драми НП у Сарајеву, где је радио и као сценограф.[1]
Постао је редитељ Драме Српског народног позоришта од 1957. до 15. III 1963, када је отишао у инвалидску пензију. У том периоду је две сезоне (1958-1960) био директор Драме.
Био је и директор Позоришне школе, а шеф Одсека глуме до његовог укидања.
Он је био активан у Стеријином позорју: руководилац Центра за документацију 1965-1966, редактор издања, главни уредник каталога II међународног тријенала „Позориште у фотографској уметности“ и „Алманаха војвођанских позоришта 1966/67“, те члан Главног и Управног одбора.[1]
Током мизансценске пробе у јесен 1961. погодио га је срчани инфаркт.[1]
