PROFILPELAJAR.COM

Princ Đorđe Karađorđević (Cetinje, 26. avgust 1887. - Beograd, 17. oktobar 1972) bio je najstariji sin srpskog kralja Petra I. i Zorke, kćeri crnogorskog kralja Nikole I.

Zbog ubistva svog posilnog bio je primoran da se odrekne prestola u korist mlađeg brata Aleksandra.

Detinjstvo i školovanje

Porodica tada kneza Petra živela je na Cetinju kod kralja Nikole u periodu 1883-1894. Tada je u Srbiji na vlasti bila dinastija Obrenovića pa su Karađorđevići na Cetinju, na neki način, bili u političkom izbeglištvu. Tu su rođena sva Petrova i Zorkina deca, sinovi Đorđe i Aleksandar te ćerka Jelena. Porodičnu sreću prekinula je prerana smrt kneginje Zorke. Posle Zorkine smrti, Petar s decom odlazi u Ženevu 1894, gde su u ulici Monetije broj 10 živeli sledeće 4 godine.

Princ Đorđe je išao u vojnu školu u carskoj Rusiji, u Kadetski korpus cara Aleksandra II. Često je tada od svojih drugova kadeta skrivao svoje plemićko poreklo, tj. da mu je deda crnogorski knjaz Nikola, čije su dve ćerke (Đorđeve tetke) bile udate u Rusiji za ruske plemiće. Njegovo školovanje prekinuo je Majski prevrat 1903. kada je u Srbiji ubijen kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena kraljica Draga. Odlučeno je da novi kralj bude knez Petar Karađorđević, koji je tada živeo u Ženevi. Od 1903. Đorđe je imao titulu prestolonaslednika, kao najstariji kraljev sin.

Karakterne osobine

Đorđe je ime dobio prema svome pradedi - Crnom Đorđu (Karađorđu), osnivaču dinastije i vođi Prvog srpskog ustanka. Na dedu je imao neukrotivu i neobuzdanu narav. Često je išao na Adu u ribarenje sa svojim profesorom matematike i velikim prijateljem Mikom Alasom. Đorđeva preka narav dovodi ga u mnoge neprilike. Bio je u neprijateljstvu s Nikolom Pašićem, Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i oficirom Petrom Živkovićem. Za razliku od njega, Petrov mlađi sin Aleksandar imao je mnogo više diplomatskog duha i taktike i bio je Pašićev miljenik.

Abdikacija

Jedan događaj bio je preloman za Đorđev život - ubistvo njegovog služitelja (tj. posilnog) Stevana Kolakovića. U napadu besa prestolonaslednik ga je premlatio, sa mnogim teškim povredama po glavi i trbuhu. Svi uboji bili su, po mišljenju lekara, naneti udarcima noge, te izgleda da je Stevan nemilosrdno bio tučen i gažen. Od bolova i povreda sluga je posle nekoliko dana umro. Sahranjen je dan ranije nego što je rečeno njegovim srodnicima i prijateljima. Režimska štampa je pokušala da zataška zločin nazivajući ga „tajanstveno ubistvo", ali su srpski socijaldemokrati preko Radničkih novina započeli upornu kampanju, zahtevajući da se zločin kazni.^[1]

Ovaj događaj je izazvao veliku buru u srpskoj, a naročito u austrougarskoj štampi, pa je zbog svega toga Đorđe ponudio abdikaciju 27. marta 1909. godine. Novi prestolonaslednik postao je mlađi brat Aleksandar, koji tada dolazi iz Petrograda.

Ovo se događalo u vreme Aneksione krize, pa su neki to dovodili u vezu sa Đorđevom abdikacijom. Tako režimska "Politika" u komentaru o abdikaciji piše: "... Onaj, koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji uklonjen je i Austrija sad triumfuje [sic]. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je Prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato, što je hteo rat Austriji."^[2]

U Srbiji se govorilo da „Radničke novine" izazvaše pad prestolonaslednikov. Ovaj događaj, ova afera, koju je socijalna demokratija otkrila i neustrašivo javnosti iznela, uspela je da kod najširih masa, naroda kompromituje ne Đorđa, nego presto, monarhiju uopšte, i da joj više ojača raspoloženje za republiku.^[3]

Od te abdikacije Đorđe je samo princ, ne i prestolonaslednik, a pošto je kraljev sin naziva se kraljević Đorđe.

Princ Đorđe je učestvovao u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu. Teško je ranjen u bici na Mačkovom kamenu kod Krupnja septembra 1914.

Robijanje

Posle smrti kralja Petra 1921, vlast je i zvanično preuzeo njegov mlađi sin, kralj Aleksandar. Netrpeljivost između Đorđa i Aleksandra tada je sve više rasla. Princ Đorđe je uhapšen 1925. godine i godinama je boravio u zatvoru, montirani su lekarski izveštaji da je neuračunljiv itd. Posle ubistva kralja Aleksandra 1934. u Marselju, princ Đorđe se ponadao da će biti pušten na slobodu. Međutim, knez namesnik Pavle i kraljica Marija nisu imali želju da ga oslobode i on je u zatvoru dočekao i Drugi svetski rat. Oslobodili su ga Nemci, znajući za veliku nepravdu koja mu je naneta.

Život posle Drugog svetskog rata

Posle Drugog svetskog rata nova komunistička vlast sve članove dinastije Karađorđević (koji su bili u izgnanstvu) proglasila je državnim neprijateljima, oduzela im državljanstvo i konfiskovala imovinu. Jedino je princ Đorđe ostao u Beogradu i živeo mirno u slobodi kao penzioner. Čini se da je komunistička vlast imala više razumevanja za njega od rođenog brata. U poznim godinama oženio se Radmilom Radonjić. Nisu imali dece.

Umro je u Beogradu, u dubokoj starosti, 17. oktobra 1972. Sahranjen je u zadužbini svoga oca, crkvi sv. Đorđa na Oplencu kod Topole. Pored njega je sahranjena i njegova žena Radmila.

Autobiografija

Napisao je knjigu sećanja Istina o mome životu (2. izdanje Beograd, 1988), u kojoj je pred kraj svog života sabrao sećanja na sve ono što je proživeo. Posebno su zanimljivi delovi knjige gde se seća života na cetinjskom dvoru kralja Nikole i gde ga posmatra iz ugla unuka. Ta knjiga bi mogla da bude i korisno štivo za one koji se bave proučavanjem prilika u srpskoj kraljevini za vreme kralja Petra I.

Veze s Baranjom

Nakon hapšenja princ Đorđe Karađorđević interniran je na kraljevsko dobro Belje u Baranji, gde je, pod žandarmskom stražom, držan u izolaciji godinu dana u Lovačkom dvorcu u Tikvešu. Posle toga prebačen je u Toponicu kod Niša, lečilište za duševno obolele, u kome je u izolaciji držan sve dok ga Nemci nisu oslobodili 1941. godine.

U svojoj knjizi, kad govori o prvom mestu svog zatočenja, princ Đorđe ne spominje ni Baranju, ni Tikveš, nego samo Belje, Lovački dom, Lovački dvorac, beljski park, beljske šume, beljski zatvor i beljsku stanicu (na kojoj je, ulazeći sporednim ulazom na malo udaljeni kolosek, ukrcan u vagon iz dvorskog železničkog parka, kojim je prebačen u Toponicu).

Uspoređujući svoje tamnovanje na Belju i u Toponici, princ piše:

"Zatvor u Toponici teži je od beljskog zatvora. (...) Na Belju sam imao ogroman park i mogao sam da šetam u pratnji čuvara po velikom prostranstvu punom stoletnom drveća. Toponica ima manju šumu, pogdegde koje drvo, usamljeno i bez mnogo hlada. Dvorište je skučeno i osim sunca, koje za toplih dana prosto bije u prozore, mogu da vidim još jedino - nebo. Nema mnogo ni ptica, i one kao da beže iz ove atmosfere, u kojoj caruje mrtvilo." (str. 442)