Gligorić se u rodnom Beogradu sa šahom upoznao relativno kasno, u 13 godini. Već u maju 1939. pobedio je na takmičenju Beogradskog šahovskog kluba[3]. Neosredno pred rat izgubio je oba roditenja i ostao siroče. Profesor dr Niko Miljanić, takođe pasionirani šahista, prihvatio ga je kao sopstvenog sina. Uoči Drugog svetskog rata mladi majstor se kvalifikovao na državni šampionat, ali je napad Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju naglo prekinuo šahovsku zbilju. Kada je izbio rat Gligorić je sa Miljanićima prebegao u Crnu Goru, a nešto kasnije je stupio u partizane. Tako je kao partizanski borac, za sve vreme rata bio odvojen od šaha. Posle demobilizacije posveti se oživljavanju šahovske organizacije radeći je kao novinar i organizator šahovskih takmičenja. Najveći deo svoje karijere igrao je u Partizanu, ali je sticajem okolnosti, bio jedan od osnivača Sportskog društva Crvena zvezda. Učestvovao je na sve većem broju takmičenja, veoma brzo razvijajući svoje šahovske sposobnosti. Godine 1947. osvojio je prvo mesto na prvenstvu Jugoslavije i pobedio na svom prvom međunarodnom turniru u Varšavi, bio je ispred Smislova i Boleslavskog, čime je označio proboj u svetsku elitu. Godine 1958. u anketi dnevnog sportskog lista Sport, proglašen je za najboljeg sportistu Jugoslavije.
Dostignuća u šahu
Titulu velemajstora je dobio 1951. godine, i odlučio da se u potpunosti preda šahu. Sledećih dvadeset godina bio je među najboljim svetskim šahistima i kandidat za prvaka sveta, jedan je od najaktivnijih šahista u istoriji. Jugoslavija je zahvaljujući njemu smatrana drugom velesilom u svetu, iza SSSR-a, što je ujedno period najvećeg uspeha srpskog šaha. Učestvovao je na ogromnom broju međunarodnih turnira, od kojih je mnoge osvojio. Među njegove najznačajnije pobede spadaju one na turnirima u Varšavi1947, Hejstingsu1951, 1956, 1959, 1961, Mar del Plata1953, Stokholmu (1954), Beogradu (1964) i Manili1968, Loun Pajnu1972. i 1979. godine. Tri puta se na Međunarodnim turnirima kvalifikovao za mečeve kandidata u ciklusu prvenstva sveta.
Pedesetih i šezdesetih godina Gligorić je bio stalan učesnik na svetskim prvenstvima i i uvažavan kao najbolji igrač van Sovetskog Saveza. Jedno od najvećih dostignuća mu je Međuzonski turnir u Portorožu1958. godine, kada je u jednoj partiji ispustio trijumf i našao se na drugom mestu iza Talja. Iste godine, na Olimpijadi u Minhenu dobio je zlatnu medalju za rezultat na prvoj tabli, ispred Botvinika. Na međuzonskom turniru u Susu1967. delio je drugo mesto bez poraza. U Argentini, na turniru u Mar de la Plati 1953. godine, Gligorić je pobedio i bio ispred Najdorfa. Tada je nastao i Gligorićev „patent“ u teoriji šahovske igre - poznata Mar del Plata varijanta kraljeve indijske odbrane. Gligorić je bio jedan od retkih doživotnih prijatelja Roberta-Bobija Fišera. Fišer i Gligorić su u konačnom skoru imali rezultat 6:4, uz šest remija.
Između 1950. i 1982. godine petnaest puta je bio jugoslovenski predstavnik na olimpijadi osvojivši 12 medalja (jednu zlatnu, šest srebrnih i pet bronzanih). Dvanaest puta je osvojio prvo mesto na prvenstvu Jugoslavije.
Svetozar Gligorić je poznat i po svojoj novinarskoj karijeri. Bio je stalni dopisnik časopisa „Chess Review“ i „Chess Life“. Napisao je i veliki broj knjiga o šahu.
