Journal d'un curé de campagne
filmski poster
Režija	Robert Bresson
Producent	Léon Carré Robert Sussfeld
Scenario	Robert Bresson
Predložak	Journal d'un curé de campagne; autor: Georges Bernanos
Uloge	Claude Laydu Jean Riveyre André Guibert
Muzika	Jean-Jacques Grünenwald
Fotografija	Léonce-Henri Burel
Montaža	Paulette Robert
Studio	UGC
Datum(i) premijere	7. februar 1951.
Trajanje	115 min.
Zemlja	Francuska
Jezik	francuski

Journal d'un cure de campagne (sh. Dnevnik seoskog sveštenika) je francuski crno-beli film snimljen 1951. godine u režiji Roberta Bressona. Reč je o adaptaciji istoimenog romana Georgesa Bernanosa. Glavni junak, čiji lik tumači Claude Laydu, je mladi katolički sveštenik koji dolazi na dužnost paroha u Ambricourt u regionu Artois, a u svom svakodnevnom radu suočava se sa nizom iskušenja koja će njegovu veru dovesti u pitanje. Bresson je u ovom filmu umesto profesionalnih glumaca koristio naturiste, kao i tzv voice over pripovedanje, koje je, po njemu, trebalo da „nadoknadi nedostatke izgovorenog teksta likova”.

U malom selu Ambricourt, novi sveštenik vodi dnevnik, koji se može čuti kako čita tokom celog filma. Zbog nedijagnostikovane stomačne bolesti, isključio je meso i povrće iz ishrane i prvenstveno se hrani jeftinim vinom sa dodatkom šećera i hlebom. Meštani su uglavnom ili ravnodušni ili neprijateljski raspoloženi prema mladom svešteniku, bilo da se radi o starcu koji se žali na cenu sahrane ili o učenicima koji se šale na njegov račun, pa, kako mu je ovo prvi dolazak, često se konsultuje sa starijim i iskusnijim sveštenikom iz Torcyja, koji kaže da treba da brine o održavanju reda, a ne o tome da li će biti voljen.

Jedina parohijanka koja prisustvuje dnevnoj misi je gospođica Louise, mlada guvernanta u lokalnom imanju, koja potajno ima aferu sa grofom. Ona se žali da je njena štićenica, Chantal, maltretira, pa sveštenik kaže da će otići na razgovor sa grofom, kome je tražio izgovor da dobije pomoć za pokretanje omladinskog kluba i sportskog programa. Grof u početku odobrava sveštenikove planove, ali se koleba kada sveštenik pokuša da otvori temu sukoba između Chantal i Louise.

Kada sveštenik ponovo poseti imanje, grof ga izbegava, pa ga dočekuje grofica, koja se povukla iz sveta kada je pre nekoliko godina umro Chantalin mlađi brat, ali ubrzo počinje da se oseća loše i odlazi. Odlazi kod dr Delbendea, starijeg lekara koji je, iako ateista, prijatelj i preporučen od strane sveštenika Torcyja. Doktor opipava stomak sveštenika, ali ne daje dijagnozu.

Svešteniku je teško da se moli, čak i kada ima vremena. Jednog dana dobija anonimno pismo napisano Louisinim rukopisom u kojem mu govori da traži da bude premešten u drugu parohiju. Postaje uveren da ga je Bog napustio, a posebno je pogođen smrću dr Delbendea, za koju se priča da je samoubistvo, ali odlučuje da nije izgubio veru.

Chantal kaže svešteniku da grof i Louise planiraju da je oteraju, a grofica ne pokušava da ih spreči. Sveštenik brine da bi Chantal mogla da bude samoubilačka i, naslutivši, traži od nje da joj preda poruku o samoubistvu koju ona izvlači iz džepa. Zabrinut, on odlazi kod grofice i, dok ih Chantal prisluškuje, oni vode sporni teološki razgovor, na kraju kojeg se grofica miri sa smrću svog sina i Bogom. Ona umire te noći od srčanog udara, a Louise napušta imanje ubrzo nakon toga. Chantal laže i kaže da je sveštenik grubo razgovarao sa groficom i nasmrt je mučio. Kanonik (koji je grofov ujak), grof i sveštenik od Torcyja dovode u pitanje ponašanje sveštenika, ali on se samo slabo brani i ne pominje pismo zahvalnosti koje mu je grofica poslala pre nego što je umrla, odlučivši da dopusti da akcije govore same za sebe.

Nakon što se sveštenik jedne noći onesvesti i počne povremeno da krvari, on odlučuje da ode u grad Lille kod lekara. Chantal ga posećuje kada se pakuje i kaže da ceo grad misli da je pijanac i da će ga njen otac sigurno premestiti, ali on ostaje priseban.

U Lillu lekar dijagnostikuje svešteniku rak stomaka. Posećuje Dufretyja, kolegu iz bogoslovije koji je napustio službu nakon što se razboleo i sada prodaje apotekarski pribor i živi sa ženom van braka. Sveštenik se onesvesti i na kraju ostaje sa Dufretiyem dok ne umre. Dufrety u pismu svešteniku iz Torcyja navodi da ga je sveštenik iz Ambricourta zamolio za oproštenje neposredno pre smrti i on je udovoljio, ali ne bez da je saopštio da nije siguran da li je to prikladno. Sveštenikov odgovor na ovo bile su njegove poslednje reči: "Šta to ima veze? Sve je blagodat."

U jednom trenutku, scenaristi Jean Aurenche i Pierre Bost napisali su adaptaciju romana, ali je Georges Bernanos odbio njihov nacrt. Bress on je napisao svoj scenario tek nakon što je Bernanos umro, i rekao je da bi „imao više slobode“ da je Bernanos još uvek živ.^[1] Iako je film ostao veran duhu romana, Bresson ga je uradio u izrazito realističkom stilu. François Truffaut (koji se posebno divio filmu) je nazvao zvučne efekte u filmu „vrlo prizemljenim“

U filmu, Bresson je angažovao neke neprofesionalne glumce, što je praksa koju će nastaviti u svojim narednim filmovima. Njegovo usmeravanje ovih amatera, koje je nazivao „modelima“, namerno je ograničavalo njihove pokrete i izraze, jer je verovao da će nedostatak emotivnosti izvođača ostaviti veći prostor za odziv u publici. Modeli su često bili podstaknuti da se isprazne od karakterizacije likova ponavljanjem scena sve dok ne izgube svaki smisao za uzrok svojih akcija i jednostavno se kreću ili govore „automatski“.

Film je bio Bressonov prvi da je koristio složenu zvučnu podlogu i „voice over“ naraciju. Njegov dijalog, koji se često sastoji od debata o duhovnim i etičkim pitanjima, upotpunjen je glasovnim komentarom koji je izvučen iz dnevnika po kome je film naslovljen. Breson je izjavio da „ledeno hladan komentar može da zagreje mlake dijaloge u filmu. Fenomen je analogan prikazu toplog i hladnog u slikarstvu“.^[1] Često je komentar namerno suvišan, pri čemu sveštenik obaveštava publiku o radnji koju je nedavno, ili će uskoro, završiti na ekranu.

Tokom svoje filmografije, Bresson je bio konstantno opčinjen likovima koji su postali žrtve neiskorenjive ideje ili rezolucije, a Dnevnik seoskog sveštenika nije izuzetak. Međutim, dok njegovi likovi nužno dokazuju motivisano ponašanje i odluke, Bresson je skrupulozno negirao bilo kakav nagoveštaj melodrame i pokušao da umanji ono što je nazvao „psihologizmom“ (dramu koja se svodi na presek ličnosti njegovih likova). Dalje, želeo je da spreči umetanje bilo kakvih tekstualnih „vrednosnih sudova” o sadržaju filma kroz konstrukciju njegove forme. Rezultirajuće kontemplativno — možda čak i asketsko — formalno distanciranje treba da služi Bresonovoj prevashodnoj (hrišćanskoj) duhovnoj brizi, neizrecivosti u prvom planu i nesvodljivoj misteriji, dok ipak ostavlja prostor za gracioznost.

Dnevnik seoskog sveštenika je postigao veliki finansijski uspeh u Francuskoj, a nakon njega Bresson je stekao status jednog od najcenjenijih reditelja svetske kinematografije. Filmski kritičar André Bazin napisao je ceo esej o filmu, nazvavši ga remek-delom „zbog njegove moći da podstiče emocije, a ne inteligenciju“.^[1] Debitantski nastup Claude Laydua u naslovnoj ulozi opisan je kao jedan od najvećih u istoriji filma, a Jean Tulard je u svom Rečniku filma napisao da „Nijedan drugi glumac ne zaslužuje da ode u raj kao Lejdu“.^[2]

Na veb stranici agregatora recenzija Rotten Tomatoes, film ima ocenu odobravanja od 95% na osnovu 40 kritičara, sa prosečnom ocenom 8,70/10; „Konsenzus kritičara“ sajta glasi: „Dnevnik seoskog sveštenika briljantno prikazuje duhovno i religiozno putovanje jednog čoveka – i upadljivu sledeću fazu u evoluciji velikog filmskog talenta“.^[3] Francuski novinar Frédéric Bonnaud pohvalio je Bressonov minimalistički pristup postavci filma i rekao: „Prvi put u francuskoj kinematografiji, što se manje prikazuje okruženje, to više odjekuje [...] sveprisutno i stalno, uporno i nepromenljivo, ono ne treba pokazivati: dovoljno je njegovo izazivanje kroz zvuk. To je pravi zatvor."^[4] John Simon iz National Reviewa pohvalio je film i ocenio ga kao Bressonov najbolji film.^[5] Armond White iz New York Pressa pohvalio je film, napominjući da je „Bresson ilustrovao ekumensku inteligenciju 20. veka koja je danas u velikoj meri izašla iz mode, a ipak ostaje jedinstvena i moćna“.^[6]

Brojni filmski stvaraoci su izrazili svoje divljenje prema filmu. Ruski reditelj Andrei Tarkovsky postavio je film na vrh liste svojih deset omiljenih filmova.^[7] Švedski reditelj Ingmar Bergman je bio "izuzetno naklonjen" filmu i nazvao ga je "jednom od najčudnijih dela ikada napravljenih".^[8][9] Austrijski reditelj Michael Haneke smatra da je film jedan od njegovih omiljenih Bressonovih filmova.^[10] Portugalski reditelj Pedro Costa uključio je film u svoju listu 10 najboljih filmova dostupnih iz kolekcije Criterion.^[11] Američki reditelj Martin Scorsese rekao je da je film uticao na njegovog sopstvenog Taksistu,^[12] a Paul Schrader, koji je napisao scenario za Taksistu, primetio je da je film imao veliki uticaj na pisanje i režiju njegovog filma First Reformed iz 2017.^[13]

Film je osvojio osam međunarodnih nagrada, uključujući nagradu na Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji i Louis Delluc nagradu.^[1]

1. ↑ ^{1,0 1,1 1,2 1,3} Truffaut, François (2004). „A Certain Tendency of the French Cinema”. Film Theory: Critical Concepts in Media and Cultural Studies (Philip Simpson izd.). New York: Taylor & Francis. str. 11. 
2. ↑ Robert Bergan, "Claude Laydu obituary", The Guardian, 7 August 2011, accessed 15 June 2014
3. ↑ „Diary of a Country Priest (Journal d'un curé de campagne) (1954)”. Rotten Tomatoes. Pristupljeno 25 September 2022. 
4. ↑ Bonnaud, Frédéric (2 February 2004). „Diary of a Country Priest - From the Current”. Film Comment. Pristupljeno 4 March 2016. 
5. ↑ John Simon. „Ingmar Bergman on Mouchette”. RobertBresson.com. Pristupljeno 18 June 2021. »John Simon: "What about Bresson? How do you feel about him?" Ingmar Bergman: "Oh, Mouchette! I loved it, I loved it! But Balthazar was so boring, I slept through it." John Simon: "I liked Les Dames du Bois de Boulogne and A Man Escaped, but I would say The Diary of a Country Priest is the best one." Ingmar Bergman: "I have seen it four or five times and could see it again ... and Mouchette ... really ..."« 
6. ↑ Armond White (February 23, 2011). „Crises of Faith”. New York Press. Arhivirano iz originala na datum 2012-01-30. Pristupljeno 18 June 2021. 
7. ↑ Lasica, Tom. „Tarkovsky's Choice”. Nostalghia.com. Pristupljeno January 19, 2020. 
8. ↑ „Bergman about other filmmakers”. Ingmar Bergman Face to Face. Ingmar Bergman Foundation. Arhivirano iz originala na datum 21 July 2011. Pristupljeno 26 May 2011. »Ingmar Bergman: "Jag är också oerhört förtjust i En prästmans dagbok, som är ett av de märkligaste verk som någonsin gjordes. Nattvardsgästerna är ganska influerad av den."« 
9. ↑ Philip Mosley (1981). Ingmar Bergman - The Cinema as Mistress. M. Boyars. str. 71. ISBN 9780714526447. 
10. ↑ Zachary Wigon (December 19, 2009). „Fueling the Audience's Mistrust: The White Ribbon”. Tribeca Enterprises LLC.. Pristupljeno 18 June 2021. 
11. ↑ „Pedro Costa's Top 10”. The Criterion Collection. March 10, 2010. Pristupljeno 30 June 2021. 
12. ↑ Martin Scorsese: Interviews, ed. Peter Brunette. Jackson, Mississippi: University Press of Mississippi (1999): 67. "Don't forget that is what the priest is doing in Diary of a Country Priest."
13. ↑ Risker, Paul (13 July 2018). „Cinema Is Anti-Spiritual: Interview with 'First Reformed' Director Paul Schrader”. PopMatters. Pristupljeno 31 May 2022. 

• Diary of a Country Priest na sajtu IMDb
• Plot summary and insight at RottenTomatoes
• Voted #11 on The Arts and Faith Top 100 Films (2010) Arhivirano 2010-04-21 na Wayback Machine-u
• Criterion Collection essay by Frederic Bonnaud Arhivirano 2008-06-18 na Wayback Machine-u