Bechdel testBekdel test (engleski: Bechdel test) pojam je u filmskoj teoriji koji se bavi pitanjem prisutnosti i uloge ženskih likova u filmovima, ali se može odnositi i na druga dela fikcije. Ovim testom postavlja se pitanje da li se u filmu pojavljuju bar dva ženska lika koji razgovaraju jedan sa drugim, a da pri tome muškarac nije glavna tema njihovog razgovara. Mnogi savremeni filmski projekti ne ispunjavaju ove uslove, a filmovi koji dobiju prolaznu ocenu na testu uglavnom imaju manje budžete od onih sa kojima to nije slučaj, mada uprkos tome uspevaju da ostvare zadovoljavajuću zaradu na bioskopskim blagajnama. Test je dobio ime po američkoj crtačici Alison Bekdel u čijem stripu Dykes to Watch Out For iz 1985. jedna od junakinja iznosi navedena pravila, čiji je idejni tvorac Liz Volas, prijateljica Bekdelove. Iako je test u početku nastao sa ciljem evaluacije filmskih projekata, kasnije je počeo da se primenjuje i prilikom testiranja prisutnosti žena u drugim medijima. HistorijaPrikaz roda u popularnoj fikcijiU svom eseju Sopstvena soba iz 1929. Virdžinija Vulf se osvrnula na određene pojave u literaturi tog vremena, koje je Bekdel test kasnije istakao u savremenoj fikciji:[1]
Studija prikazivanja rodova u 855 najprofitabilnijih filmova u Sjedinjenim Američkim Državama u periodu između 1950. i 2005. pokazala je da u proseku ima duplo više muških nego ženskih likova, a ta razmera se nije bitno menjala tokom vremena. Ženski likovi su duplo više puta bili uključeni u scene seksa, a razmera eksplicitnih seksualnih scena u kojima se pojavljuju vremenom se povećavala. Broj scena nasilja je vremenom takođe rastao, bez obzira na to da li su u njih uključeni muškarci ili žene.[3] Prema studiji iz 2014. koju je objavio Institut Džina Dejvis o rodu u medijima, u 120 filmova koji su se prikazivali u bioskopima širom sveta od 2010. do 2013. godine samo 31% imenovanih likova su bile žene, a u 23% filmova našle su se na mestu glavnog protagoniste ili jednog od glavnih likova. Žene su režirale samo 7% ovih filmova.[4] Bekdel testAlison Bekdel je u svom stripu Dykes to Watch Out For iz 1985. prvi put predstavila ono što je danas poznato pod nazivom Bekdel test. U epizodi Pravilo (engleski: The Rule)[5][6] jedna junakinja stripa govori drugoj da gleda filmove samo ako uspunjavaju sledeće uslove:[7]
Bekdelova kao idejnog tvorca testa navodi svoju prijateljicu i karate partnerku, Liz Volas.[8][9] Bekdelova je kasnije izjavila kako je priličo sigurna da je Volasova bila inspirisana esejom Sopstvena soba Virdžinije Vulf.[10] Ono što je u početku prema rečima Bekdelove bila „mala lezbejska šala u alternativnim feminističkim novinama“,[11] preraslo je u test koji je 2010ih godina postao deo mejnstrim filmske kritike i često se navodi kao „standard na osnovu koga feministički kritičari ocenjuju televiziju, filmove, knjige i druge medije.“[12] Godine 2013. internet novine opisale su ga kao „gotovo odomaćenu frazu, uobičajenu metodu na osnovu koje se utvrđuje da li je film prijateljski nastrojen prema ženama“,[13] a mediji su dosta pisali o nemogućnosti velikih Holivudskih blokbastera među kojima je Bitka za Pacifik da prođu na testu.[14] Prema Nidi Ulabi, test i dalje ima veliki značaj „zato što jasno govori o nečemu što nedostaje u popularnoj kulturi: ne broju žena koje vidimo na ekranu, nego dubini njihovih priča, veličini njihovih problema.“[8] Kasnije su se razvile nove varijante testa, u kojima se navode i neki novi uslovi, na primer da žene čiji se razgovor uzima kao predmet testiranja moraju biti imenovani likovi[15] ili da njihov razgovor mora da traje najmanje 60 sekundi.[16] PrimenaRazmera prolaznosti na testuVebsajt bechdeltest.com je korisnička internet baza sa preko 4.500 filmova svrstanih na osnovu toga da li prolaze na testu ili ne (pored tri osnovana uslova, ženski likovi takođe moraju biti imenovani). U novembru 2013. 56% ovih filmova su prošli na testu ispunjavajući sve uslove, 11% filmova nisu ispunili jedan, 23% filmova nisu ispunili dva uslova, dok 10% filmova ne ispunjava nijedan od uslova.[17] Prema rečima novinara Marka Harisa iz Entertejment viklija, ukoliko bi prolazna ocena na testu bila obavezna, to bi ugrozilo više od pola nominovanih filmova za Oskara za najbolji film 2009. godine.[15] Sajt Vokativ testirao je najkomercijalnije filmove iz 2013. godine i utvrdio da jedva pola njih ispunjavaju uslove testa.[18] Kritičar Čarls Stros naglasio je da polovini filmova koji prolaze na testu, to polazi za rukom jer žene razgovaraju o braku ili deci.[19] Projekti koji padaju na testu su često filmovi o ženama, namenjeni ženama ili oni u kojima se pojavljuju značajni ženski likovi. U TV seriji Seks i grad citatom „Kako je moguće da četiri pametne žene nemaju drugu temu razgovora osim momaka? Kao da smo u sedmom osnovne, samo što imamo otvorene račune u banci!“ koji izgovara jedan od četiri protagonistkinje naglašen je neuspeh ovog projekata da prođe na testu.[8] Test se osim na filmove primenjivao i na druge medije, kao na primer video igre[20][21] i stripove.[22] Finansijski aspektAutori sajta Vokativ takođe su primetili da su filmovi koji su prošli na testu zaradili ukupno $4.22 milijardi u Sjedinjenim Američkim Državama, dok su oni koji su pali zaradili $2.66 milijardi, na osnovu čega su zaključili da se holivudskim producentima više isplati da daju ženama više prostora na filmskim ekranima.[18] U studiji iz 2014. koju je objavio sajt FiveThirtyEight analizirano je oko 1.615 filmova prikazanih u periodu između 1990. i 2013. i došlo se do zaključka da je budžet filmova koji su prošli na testu bio 35% manju od onih koji nisu. Takođe se pokazalo da su filmovi koji su prošli na testu imali 37% veći povrat uloženog kapitala od onih koji nisu, kako u SAD tako i u svetu.[23] ObjašnjenjeRelativni nedostatak rodne raznolikosti među scenaristima i drugim filmskim profesionalcima navodi se kao jedan od razloga zbog koga veliki broj filmova ne dobijaju prolaznu ocenu na Bekdel testu.[8] Godine 2012. analizirano je 100 komercijalno najuspešnijih filmova u Sjedinjenim Američkim Državama i pokazalo se da se žena samo šest puta pojavila na mestu reditelja, scenariste ili producenta.[14] Pretpostavke profesionalaca o preferencijama publike takođe mogu da igraju važnu ulogu: jedna studentkinja pisanja scenarija na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu je 2008. pisala o tome kako su je profesori uputili na to da publika „želi samo muške glavne likove koji su belci i strejt“, a ne „gomilu žena koje govore o čemu god žene inače govore“ kako je naveo jedan filmski profesionalac sa kojim je bila u prilici da razgovara.[24] Ograničenja i kritikeBekdel test samo u određenoj meri pokazuje da li su žene prisutne u delima fikcije. Neki filmovi mogu proći na testu uprkos seksističkom sadržaju, dok neki projekti sa centralnim i značajnim ženskim likovima mogu pasti na testu.[25] Rodna diskriminacija ne mora biti jedini razlog zbog koga neki projekti padaju na testu, jer određene okolnosti pod kojima se radnja odvija mogu biti razlog isključenosti žena (na primer Ime ruže Umberta Ekoa čija se radnja odvija u srednjevekovnom manastiru).[26] Iz ovih razloga Robi Kolin iz Dejli telegrafa kritikovao je test navodeći da se više fokusira na brojčane podatke nego na analizu, i sugerisao da bi problem nedostatka kompleksnih ženskih likova na filmu trebalo da bude predmet analize diskursa i da neće biti rešen samo ako veći broj filmova prođe na Bekdel testu.[27] Volt Hiki koji piše za sajt FiveThirtyEight naveo je da se testom ne može utvrditi da li neki film prikazuje dobar primer rodne ravnopravnosti i da to što će proći na testu ne mora da znači da je kvalitetno napisan i da ima značajne i kompleksne ženske likove. Uprkos ovome, Hiki je dodao da je „to najbolji test o rodnoj ravnopravnosti na filmu koji imamo - i što je još važnije jedini test na osnovu koga možemo prikupiti neke podatke.“[23] Kada je u pitanju kvantitativna analiza, Fejt Lorens je primetila da rezultati zavise od toga koliko se rigorozno test primenjuje. Jedno od pitanja koja se javljaju tokom njegove primene jeste da li se pominjanjem muškarca tokom razgovora koji se takođe bavi drugim temama poništava čitav dijalog i krši treće pravilo Bekdel testa. Ukoliko to nije slučaj, postavlja se pitanje kako definisati početak i kraj razgovora.[28] Nina Pauer napisala je da nas test tera da postavimo pitanje da li dela fikcije moraju da predstave ženu na realističan način, kao i da tek treba da bude utvrđeno koliko često stvaran život prolazi na Bekdel testu.[19] Izvedeni testoviBekdel test inspirisao je ljude da osmisle druge testove koji po rodnoj osnovi ocenjuju dela fikcije i novinske tekstove. Ruso testGodine 2013. američka LGBT medijska organizacija GLAAD predstavila je Vito Ruso test, namenjen analizi načina na koji su LGBT likovi predstavljeni u filmskoj industriji. Inspirisan Bekdel testom, dobio je ime po filmskom istoričaru Vitou Rusou i obuhvata tri kriteriujma:[29][30]
Bekdel test takođe je inspirisao kreaciju Finkbajner testa, liste stavki koja pomaže novinarima da izbegu seksizam u tekstovima o naučnicama.[31] Mako Mori testMako Mori test je dobio ime po protagonistkinji (i jedinom ženskom liku koji ima veći značaj) iz blokbastera Bitka za Pacifik, koji je dobio negativnu ocenu na Bekdel testu. Kako bi ukazali na ono što smatraju prednošću filmske priče u pogledu rodne ravnopravnosti, ljubitelji su predložili Mako Mori test koji pozitivno ocenjuje film ukoliko je ispunio sledeće uslove:
Izvori
Vanjske veze
|
