Міжслов'я́нська мо́ва (меджусловјанскы језык, medžuslovjansky jezyk, ⰿⰵⰴⰶⱆⱄⰾⱁⰲⱝⱀⱄⰽⱐⰹ ⰹⰵⰸⱐⰹⰽ) — допоміжна всеслов'янська мова, створена на основі загальнослов'янських граматичних та лексичних елементів для того, щоб сприяти спілкуванню слов'ян з різних країн без попереднього вивчення цієї мови. За основу взято ідею модернізації староцерковнослов'янської мови.
Цю мову вперше описано під назвою руська мова в книзі хорватського священика Юрія Крижанича, «Грамати́чно Иска̂занје об Ру́ском Јези́ку»[3] (приблизно 1665 рік), а пізніше в XIX–XX ст. міжслов'янську мову розробляли інші лінгвісти, наприклад, Ян Геркель, Божидар Раїч, Матія Маяр Зильський, Іґнац Гошек. Сучасна версія мови була створена в 2017 році після злиття двох найбільших активних лінгвопроєктів, слов'янський (slovianski) та новослов'янський (novoslovienskij). Її авторами є нідерландський мовознавець і перекладач Ян ван Стенберген та чеський інформатикВойтєх Мерунка. Сьогодні міжслов'янська мова має близько 3000—4000 носіїв.
Меджусловјанскы јест језык, кторы Словјани разных народностиј користајут, да бы комуниковали с собоју. То јест можно, ибо словјанске језыкы сут сходна и сродна група. Знанье једного језыка обычно јест достаточно, же бы имело се приблизно впечетльенье о чем јест текст нa либокаком другом словјанском језыку. Хвала столетјaм близкого суседства Словјани добро знајут, како договорити се с другыми Словјанами с помочју простых, импровизованых наречиј. Једновременно меджусобна сходност всих словјанскых језыков надыхала језыкознавцев и другых до болье научного подхода, именно: до творьеньа генеричного словјанского језыка, разумливого всим Словјaнaм. Нaјстарејши приклад такого всесловјанского језыка јест славны старо(црковно)словјанскы језык из 9. столетјa, але од 16. столетјa појавили се многе ине пројекты, все основане нa тыхже самых предположеньах, что чини је скоро идентичне. Они имајут једин обчи цель: служити како језык нa самој средине словјанској области, кторы вси Словјани могут разумети без никакој попредньеј наукы и користати после минималној наукы.
Латинка
Medžuslovjansky jest jezyk, ktory Slovjani raznyh narodnostij koristajut, da by komunikovali s soboju. To jest možno, ibo slovjanske jezyky sut shodna i srodna grupa. Znanje jednogo jezyka obyčno jest dostatočno, že by imělo se priblizno vpečetljenje o čem jest tekst na libokakom drugom slovjanskom jezyku. Hvala stolětjam blizkogo susědstva Slovjani dobro znajut, kako dogovoriti se s drugymi Slovjanami s pomočju prostyh, improvizovanyh narěčij. Jednovrěmenno medžusobna shodnost vsih slovjanskyh jezykov nadyhala jezykoznavcev i drugyh do bolje naučnogo podhoda, imenno: do tvorjenja generičnogo slovjanskogo jezyka, razumlivogo vsim Slovjanam. Najstarějši priklad takogo vseslovjanskogo jezyka jest slavny staro(crkovno)slovjansky jezyk iz 9. stolětja, ale od 16. stolětja pojavili se takože mnoge ine projekty, vse osnovane na tyhže samyh prědpoloženjah, čto čini je skoro identične. Oni imajut jedin obči cělj: služiti kako jezyk na samoj srědině slovjanskoj oblasti, ktory vsi Slovjani mogut razuměti bez nikakoj poprědnjej nauky i koristati poslě minimalnoj nauky.
