У току ноћи 2/3. октобра у селу Трнову, код Мркоњић Града, четници на превару ухватили и потом убили тројицу руководилаца из Треће санџачке ударне бригаде — Владимира Кнежевића Волођу (1915—1942), команданта бригаде; Рифата Бурџовића Тршу (1913—1942), заменика политичког комесара бригаде и Томаша Жижића (1909—1942), команданта Четвртог батаљона. После убиства, четници су њихова тела бацили у провалију звану „Грујића јама“, дубоку преко двадесет метара. Партизани дуго нису знали шта се десило са њима, веровали су да су заробљени и одведени у Бања Луку, а њихова имена су се налазила и на списковима за размену са Немцима. Касније су сумњали да су убијени од четника, али је тек фебруара 1943. године откривена права истина о њиховом страдању, када је Команда мркоњићког подручја ухватила њихове убице. После рата, Кнежевић, Бурџевић и Жижић проглашени су за народне хероје.[1][2][3][4]
У Максимирској шуми, код Загреба, усташе стрељале шест средњошколаца, који су били осуђени због припреме убиства усташког функционера Ивице Краља и сарадње са Народноослободилачким покретом.
У ноћи 5/6. октобра, у близини села Бродац Доњи, код Бијељине, Шеста источнобосанска бригада се преко Саве пребацила у Срем. Потиснута борбама са четницима, Штаб бригаде је донео одлуку да се главнина бригаде (Први и Трећи батаљон) пребаци преко Саве и повеже са сремским партизанима. У источној Босни је остао Други батаљон са политичким комесаром бригаде Цвијетином Мијатовићем. Одмах по преласку Саве, бригада се повезала са борцима Босутске партизанске чете, а недуго потом Угљеша Даниловић, члан Покрајинског комитета КПЈ за БиХ, који се пребацио заједно са бригадом, повезао се са Штабом Трећег сремског одреда. Прелазак бригаде у Срем имао је велики војно-политички значај у повезивању партизана Срема и источне Босне, као и даљег развоја Народноослободилачке борбе у овим крајевима.[5][6][7]
На Филиповом путу, који кроз Босутску шуму води од Јамене до Моровића, Главнина Шесте источнобосанске бригаде, Први (фрушкогорски) батаљона Трећег сремског одреда и Босутска партизанска чета разбиле немачки батаљон 718. дивизије, јачине 180 људи, који је дошао из правца Јамене. Немци нису очекивали партизане, што је унело забуну у редовима њихове претходнице, али су се брзо консолидовали доласком главнине својих снага. У жестоким борбама, које су трајале пет сати, немачки батаљон је био разбијен и у деловима се повукао у правцу Јамене. Уз знатне губитке на обе стране, партизани су запленили знатан ратни материјал — читаву комору, једну радио-станицу, два минобацача са 150 мина, четири пушкомитраљеза, већи број пушака и око 10.000 метака.[8][9][10]
Јединице Прве и Друге бригаде Прве оперативне зоне Хрватске водиле су тешке борбе против јаких италијанских снага, из Прве брдске дивизије и Дивизије „Ломбардија“, кдо Перјасице и Полоја на Кордуну. После дводневних борби, непријатељ је био принуђен да се повуче у Карловац. У овим борбама погинуло је око 200, а заробљено око 50 италијанских војника; а заплењен је један тенк, две пољска топа, седам камиона и друга ратна опрема.
Јединице Друге и Четврте бригаде Прве оперативне зоне Хрватске ликвидирале су јако непријатељско упориште у селу Тушиловићу, на Кордуну. У овој борби убијено је 50, а заробљено 430 усташко-домобранских војника.
