Рођен је 21. јуна 1891. у Берлину. Првобитно као виолист, свирао је међу виолама берлинског оркестра нем.Blüthner још у тинејџерском узрасту. Дириговао је у Риги од 1914. до 1916. и у Кенигсбергу од 1928. до 1933. године, након чега је напустио Немачку у знак протеста због нацистичког режима и радио је у Швајцарској. Заједно са филантропомВернером Рајнхартом, дуги низ година имао је водећу улогу у обликовању музичког живота Винтертура, са бројним премијерним изведбама, са нагласком на савременој музици. Од 1922. до 1950. био је главни диригент градског оркестра Винтертур (данас познат као нем.Musikkollegium Winterthur).[1]
Најпознатији је по свом оркестралном аранжману и снимању БаховеThe Art of Fugue. Његов Lehrbuch des Dirigierens из 1953. је стандардни уџбеник. Његов снимљени репертоар био је изузетно широк, од Антонија Вивалдија до Рајнхолда Глијера.
Попут Василија Сафонова и Леополда Стоковског (касније у животу), Шерхен је често избегавао употребу диригентске палице.[3] Ова његова техника је понекад стварала проблеме осталима.[4] Према Фрицу Шпиглу,[5] Шерхен је углавном радио путем усмених упутстава, а његове партитуре биле су препуне подсећања на оно што је требало да каже у сваком критичном делу музике.
Међутим, Шерхен се није заувек одрекао диригентске палице. Филм пробе његовог издања Бахове The Art of Fugue са камерним оркестром CBC у Торонту приказује га како користи све време диригентску палицу врло успешно.
Његова прва супруга је била Огист Мари Јансен, са којом се венчао 17. јуна 1921. После кратког брака са глумицом Гердом Мулером 1927—1929, поново је био са Огист Мари Јансен. Године 1936. оженио се кинеском композиторком Сјао Шусјан у Пекингу. Ћерку, Тону Шерхен, добили су 1938. године, која се такође прославила као композитор. Последња од његових пет супруга била је румунска учитељица математике Пија Андронеску,[6][7] са којом је имао петоро деце: Мирјам, Давида, Естер, Нејтана и Александру.
Преминуо је у Фиренци 12. јуна 1966, надживевши неколико све деце.[8]
Године 1960. снимио је дела Макса Регера са алтомМаргаретом Бенце, укључујући Eine Lustspielouvertüre, Serenade for orchestra, Romantic Suite for orchestra, An die Hoffnung, Variations and Fugue on a Theme of Beethoven и Variations and Fugue on a Theme by Mozart.[9]
J.S. Bach – Art of Fugue. Orchestre de Radio Beromunster. Hermann Scherchen, 1949. (History label – Soli Deo Gloria, 204583-308. Two CDs, 2000)
Ludwig van Beethoven – Symphony No. 5, Opus 67. Orchestra della Radio Televisione della Svizzera Italiana (RTSI), February 1965. (CD1 contains the full rehearsal version and CD2 the full concert version.) Ermitage ERM 126–2 ADD.
Спољашње везе
Медији везани за чланак Херман Шерхен на Викимедијиној остави