Шилер је рођен 1759. у Марбаху на Некару. Отац му је био официр у војсци Виртемберга. Нешто касније, око 1764, породица се преселила у Лорх где су живели до 1766. Детињство и младост је провео у релативном сиромаштву. Шилер је одрастао у веома религиозној породици и провео је много времена у својој младости студирајући Библију, што је касније имало утицаја на његово писање за позориште.[1] Шилер је почео да студира право 1773, а 1775. медицину. Постао је војни доктор у Штутгарту. Анонимно је објавио драму „Разбојници“ 1781. Дело је доживело приличан успех на својој премијери, нарочито код млађе публике. Међутим, Шилер је услед револуционарних порука драме ухапшен и кратко време је провео у затвору, тако да је напустио посао у Штутгарту и прешао у Манхајм. Године 1783, радио је као библиотекар и добио уговор да ради као писац за позориште у Манхајму. Од 1783. се често селио (Лајпциг, Дрезден, Вајмар), а први пут се срео са Гетеом1788. Крајем те године, добио је место професора историје и филозофије у Јени. Писао је историјска дела. Имао је велике симпатије за великана свога времена: Вилхелма фон Хумболта. Године 1790, оженио се Шарлотом фон Ленгенфелд. Нажалост, здравствено стање му се погоршало (вероватно од туберкулозе) и додељена му је пензија 1791. На Гетеов наговор, 1794, почео је да пише за сатиричне часописе. Револуционарна Француска му је 1792. дала француско држављанство, због његових честих чланака против тираније. Године 1799, вратио се у Вајмар где га је Гете усмерио да пише за позориште. Са њим је основао „Вајмарски театар“ који се брзо наметнуо на позоришној сцени Немачке, и допринео препороду драмског књижевног жанра. Шилер је живео у Вајмару све до смрти. Добио је племићку титулу 1802. Умро је три године касније, у 46-ој години живота.
Значај Шилерових дела није очигледан за истраживача у XXI веку. Његово дело је пуно реторике, и често веома осећајно.
Али теме којима се она баве, политичке, етичке или естетичке, значајно су допринеле развоју нових идеја на крају XVIII века, и нарочито су допринеле развоју романтизма. Шилер је био великан доба романтизма, и то више него Гете. Његова филозофска дела су и даље актуелна, пуна дубоких мисли, и много приступачнија него теорије његовог омиљеног узора и савременика, филозофа Канта.
Данас Шилерове представе нису често на програму позоришта. Његови позоришни комади су полетни, представљају људе и личности великог формата, и незаборавне ликове: Виљема Тела, краља Филипа II из „Дон Карлоса“, Карла из „Разбојника“, и многе друге. Био је изванредан у представљању мужевних и паћеничких темперамената, док је женске ликове обично занемаривао.
Парадоксално је да је овај велики романтичар у Немачку донео и дух класицизма, која она до тада није познавала. Превео је драму „Федра“ Жана Расина, неке драме Еурипида, и примењивао у својим делима драмске методе по узору на класичне грчке трагедије.
Својим значајем у књижевности класицизма и романтизма, Шилер заузима централно место у немачкој и европској књижевности.
Литографски портрет из 1905, са натписом "Фриедрих фон Шилер" у знак признања његовог оплемењивања 1802.
Прву ауторитативну Шилерову биографију написала је његова снаја Каролина фон Волцоген 1830. године, Schillers Leben (Шилеров живот).[4]
Ковчег који је садржао оно што је наводно био Шилеров скелет донет је 1827. у Вајмарски војводски трезор, место сахране куће Сакс-Вајмар-Ајзенах на историјском гробљу Вајмара, а касније и Гетеово почивалиште. Научници су 3. маја 2008. објавили да су ДНК тестови показали да лобања овог скелета није Шилерова и да је његова гробница сада празна.[5] Физичка сличност између ове лобање и постојеће посмртне маске,[6] као и са портретима Шилера, навела је многе стручњаке да верују да је лобања Шилерова.
Шилеров парк у Колумбусу, Охајо, назван је по Шилеру и центриран је око статуе налик на њега откако је поклоњена 1891. Током Првог светског рата, име парка је промењено у Вашингтон парк као одговор на антинемачке осећање, али је враћено неколико година касније. То је примарни парк за Јужну страну у насељу Џерман село.[8]
Гугл је 10. новембра 2019. прославио његов 260. рођендан Гугл дудл логотипом.[9]
Писање
Филозофски радови
Шилер је написао многе филозофске радове о етици и естетици. Он је синтетисао мисао Имануела Канта са мишљу немачког идеалистичког филозофа Карла Леонхарда Рајнхолда. Он је разрадио концепт Кристофа Мартина Виланда о die schöne Seele (лепој души), људском бићу чије су емоције образоване разумом, тако да Pflicht und Neigung (дужност и склоност) више нису у сукобу једно са другим; стога лепота, за Шилера, није само естетско искуство, већ и морално: Добро је лепо. Веза између морала и естетике јавља се и у Шилеровој контроверзној песми „Die Götter Griechenlandes“ (Богови Грчке). Модерни научници сматрају да „богови“ у Шилеровој песми представљају моралне и естетске вредности, које је Шилер везао за паганизам и идеју о зачараној природи.[10] У том погледу Шилерова естетска доктрина показује утицај хришћанске теозофије.[11]
Међу научницима постоји општи консензус да има смисла мислити о Шилеру као о либералу,[12][13][14] и он се често наводи као космополитски мислилац.[15][16][17] Шилеров филозофски рад се посебно бавио питањем људске слободе, преокупацијом која је водила и његова историјска истраживања, као што су Тридесетогодишњи рат и Холандска побуна, а затим је нашла пут и у његовим драмама: Валенштајнова трилогија се тиче Тридесетогодишње рата, док Дон Карлос говори о побуни Холандије против Шпаније. Шилер је написао два важна есеја о питању узвишеног (das Erhabene), под насловима „Vom Erhabenen“ и „Über das Erhabene“; ови есеји се баве једним аспектом људске слободе — способношћу да се пркоси својим животињским инстинктима, као што је нагон за самоодржањем, када се, на пример, неко вољно жртвује за концептуалне идеале.
О односу животињске природе човека са његовим разумом (1777)
О љупкости и достојанству (1793)
О наивном и сентименталном песништву (1796)
Историјска дела
Историја отпадништва уједињене Низоземске (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788)
Историја Тридесетогодишњег рата, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790)
Писма
Писма Кернеру, Вилхелм фон Хумболту, Гетеу, итд.
Референце
^Simons, John D (1990). „Frederich Schiller”. Dictionary of Literary Biography, Volume 94: German Writers in the Age of Goethe: Sturm und Drang to Classicism. ISBN9780810345744.
^Z. NIKOLIĆ (3. април 2003). „Šiler ponovo među Srbima”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 10. мај 2022.
^E. V. N. (18. март 2003). „U Zemunu se sve znalo”. Вечерње новости. Приступљено 10. мај 2022. „ŠILEROVA ulica jedina je u Gornjoj varoši posle Drugog svetskog rata zadržala staro ime.”
^Cavallar, Georg (2011). Imperfect Cosmopolis: Studies in the history of international legal theory and cosmopolitan ideas. University of Wales Press. стр. 41.
^Sharpe, Lesley (1995). Schiller's Aesthetic Essays: Two Centuries of Criticism. Camden House. стр. 58.
Литература
Lahnstein, Peter (јануар 1984) [1981]. Schillers Leben. Frankfurt am Main: Fischer. ISBN978-3-596-25621-1.
Engel, Manfred: "Schiller und wir – Ferne aus großer Nähe". Oxford German Studies 37 (2008) 1: 37–49
Шилерови комплетни радови су објављени у следећим издањима:
Historical-critical edition by K. Goedeke (17 volumes, Stuttgart, 1867–76)
Säkular-Ausgabe edition by Von der Hellen (16 volumes, Stuttgart, 1904–05)
historical-critical edition by Günther and Witkowski (20 volumes, Leipzig, 1909–10).
Друга значајна издања су:
the Hempel edition (1868–74)
the Boxberger edition, in Kürschners National-Literatur (12 volumes, Berlin, 1882–91)
the edition by Kutscher and Zisseler (15 parts, Berlin, 1908)
the Horenausgabe (16 volumes, Munich, 1910, et. seq.)
the edition of the Tempel Klassiker (13 volumes, Leipzig, 1910–11)
