По повратку у Кину радио је на неколико универзитета (Џуанг-џоу, Гуанг-дунг те Јен-ђинг и Ћинг-хуа у Пекингу). На Ћинг-хуа универзитету је радио од 1928. до 1952. као професор филозофије и шеф катедре за филозофију.
По избијању Кинеско-јапанског рата студенти и особље Пекиншког универзитета одлазе из Пекинга и формирају Привремени универзитет Чанг-ша у Хенг-шану, а затим Југозападни придружени унверзитет у Кун-мингу. Када су се универзитети вратили у Пекинг 1946. године, Фенг је поново отишао у САД. У Америци је радио као гостујући професор на Универзитету у Пенсилванији.
Када се завршио грађански рат и комунисти дошли на власт, Фенг се вратио у Кину. Био је симпатизер комуниста, његови лични политички ставови били су увелико социјалистички, и почео је да проучава марксизам-лењинизам.
Међутим, средином педесетих година, па до Маове смрти, власти су нападале његов рад, и био је принуђен да се одрекне неких својих дела, а друга, укључујући и своју Историју кинеске филозофије да преправи да се уклопе у идејне оквире Културне револуције. Упркос томе, Фенг није напуштао Кину, и после пуно мукотрпног рада доживео је слабљење цензуре над својим радовима и повратак одређеног степена слободе за свој рад.
Од 1952. године, радио је и као члан комитета Одсека за друштвене науке Кинеске академије наука, члан комитета Свекинеског политичког савета на другом, трећем и четвртом заседању, члан сталног комитета на петом заседању конференције Политчког савета кинеског народа и делегат на четвртом заседању Свекинеског народног конгреса. Умро је 26. новембра1990. године у Пекингу.
Филозофија
Његово најпознатије дело је Историја кинеске филозофије (1934). У њему је применио западњачки приступ на кинеску филозофију, и тако створио стандард за сва будућа проучавања из те области.
Фенгова се филозофија темељи на кинеској метафизици, коју је он даље развио и анализирао користећи методе западњачке логике. На основу тога, он је изградио свој систем рационалног нео-конфучијанизма који се темељи на логици, што му је омогућило да пружи увид не само у природу морала, већ и у структуру људског моралног развоја.
Библиографија
Историја кинеске филозофије, 1934. (中国哲学史, пинјин: Zhōngguó zhéxuéshǐ)
Нови рационализам, 1939. (新理学, пинјин: Xīn lǐxué)
Ново разматрање људске природе (新原人, пинјин: Xīn yuán rén)
Ново разумевање речи, 1946. (新知言, пинјин: Xīn zhī yán)
Дух кинеске филозофије, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, превео Е. Р. Хјуз)
Ново разматрање природе Пута (新原道, пинјин: Xīn yuán Dào)
Преведено на српски
Fung, Ju-lan, Istorija kineske filozofije, Nolit, Beograd 1976.