Рођен је 14. фебруара1804. године у банатском селу Карлово (Драгутиново, данашње Ново Милошево), где је и сахрањен 1854. године. Потиче из занатлијске породице, од оца Павла Павловића чизмарског мајстора али и дугогодишњег Карловског општинског кнеза и мајке Емилије Матић. По завршетку основне школе у родном месту коју је завршио са добрим успехом, отац га је, приметивши код сина таленат и вољу за учењем, послао на даље школовање.
Образовање је стицао на више места, стицајем околности; кренуо је пре гимназије у Хацфелд само због учења немачког језика. Прву годину гимназије затим похађа у Темишвару, а другу "штедње ради" у Великој Кикинди. Опет по потреби, због учења мађарског језика трећи разред завршава у Сегедину. А остала три гимназијска разреда похађа у Сремским Карловцима наводно да би се по вољи пожртвованих родитеља - у српској средини формирао.[2][1]
Завршне гимназијске разреде тзв. "филозофију" положио је Тоша у Сегедину, а потом је на позив друга Константина Пеичића, прешао у Пожун, где је завршио правни факултет 1825. године. Бавећи се у Пожуну заинтересовао се због својих другова за књижевност и националне интересе. Прешао је након "права" у Пешту, где је извесно време "практицирао" код адвоката Ракића "старијег", па млад адвокат приправник постао помоћник у адвокатској канцеларији славног адвоката и писца Михајла Витковића. Ту је радећи са Витковићем упознао тадашњу елиту угарских Срба - пре свега Саву Текелију и ушао у јавни живот. Чим је завршио школовање одмах је почео да остварује своје младићке идеале.
Теодор Павловић ступа на књижевну сцену у време када настаје у српској култури прелази од рационализма ка романтизму. Под утицајем Доситеја Обрадовић стасавају културни агитатори и реформатори, међу којима је најупечатљивији Павловић. Његов биограф Пејчић га сматра "последњим Доситејевим учеником". Окренут је у потпуности просветитељском раду, упућивању народа, бризи о женском роду и омладини.[3] Последњу етапу у његовом развијању идеја, чини покретање алманаха "Драгољуб" 1845. године, који је тежио васпитању жена.
Поред писања бавио се и превођењем са страних језика на српски. Под утицајем Доситејевим, преводи са немачког језика, Книгерово дело "О обхожденију с људма". Објавио је 1829. године у Будиму, превод са немачког дела "Виландове симпатије - или разговор мудрог пријатеља са сродним душама".[4]
Прихватио се 1832. године да редигује "Српски летопис" у Пешти. Основао је српски политички лист „Сербски народни лист“, чији је први број изашао 1. јула1835. године у Будиму. Лист је касније мењао назив у „Сербске народне новине“ (1. јун 1838) који је с краћим прекидима излазио до 1849.[5]
Умро је у педесетој години живота, 12. августа1854. у родном месту, у које се вратио већ увелико болестан. Исидор Николић "Србоградски" је штампао тужну песму заслужном покојнику у част.[6] Новинар и колега Александар Андрић у недељнику "Световиду" када је "чика Тоша" преминуо, срочио је прикладан стих: Бранитељ имена Срб - Ревнитељ за част и славу рода - Просветитељ рода свог.
Пријатељ из младости панчевачки лекар др Костантин Пејчић је објавио његову биографију 1857. године, о трошку његовог рођеног брата Јована Павловића. Продајом књиге и додатним скупљањем прилога подигнут је том заслужном Србину скромни споменик.[7] Учествовали су Срби са свих страна, скупљено је 638 ф., а споменик са епитафом допремљен из Беча, постављен је у Карлову, у црквеној порти 1866. године.[8]
Матица српска је 1846. године објавила Павловићеву слику са "тројним аманетом". Наведена је његова девиза: Језик, вера и народност, аманет ти Србе брате, то свето троје, то је извор чести, славе и среће твоје.[9]
Павле Симић му је посветио литографију Црногорски певач.
