Константин Пеичић

Константин Пеичић
Лични подаци
Датум рођења(1802-09-29)29. септембар 1802.
Место рођењаБорово, Хабзбуршка монархија
Датум смрти6. јун 1882.(1882-06-06) (79 год.)
Место смртиБудимпешта, Аустроугарска
НационалностСрбин

Константин Пеичић, Коста (Борово, 29. септембар 1802 — Будимпешта, 6. јун 1882) био је српски лекар и књижевник. Пеичић је био начелник будимпештанског Текелијанума и лични лекар митрополита Стратимировића.[1] Кореспондентни члан Друштва српске словесности био је од 1844. године а за дописног члана Српског ученог друштва именован је 1864. године.[2]

Живот и каријера

Рођен је 29. септембра 1802. године у Борову, на добру српске православне цркве.[2] у породици сеоског бележника Јакова Пеичића. У Борову је до 1814. године био ђак српске основне школе у којој је радио његов отац, а потом годину дана и ђак немачке школе у Винковцима.  Од 1815. године био је ђак гимназије у Сремским Карловцима, у којој је матурирао 1821. године. Директор карловачке гимназије Јаков Герчић[3] му је био заштитник и старатељ. Како у Сремским Карловцима није имао довољно средстава, да би се издржавао подучавао је децу.[2]

У Пожуну (Братислави) три године био је ђак евангелистичког лицеја, а након тога студент медицине у Пешти. Током 1824. и 1825. године у великој је немаштини а новац су му слали Герчић и други пожртвовани Карловчани. Дисертацију из медицине одбранио је 1830. године, под насловом „О лечењу болесне сиротиње” (De pauperum aegrorum cura). Пеичићева дисертација, публикована је исте године, и била је прва српска оригинална медицинска књига и прва српска социјално-медицинска студија.[4]

Када је 1830. постао лекар Вука Караџића, он га је позвао да дође у Србију и буде лични лекар кнеза Милоша. Међутим од тог предлога је одустао пошто нису прихваћени сви његови захтеви.

Годину и по дана био је лекар у Сремској Митровици, потом преко три године у Сомбору, да би се 1835. године поново вратио у Сремске Карловце[5], где је постао лични лекар српских митрополита Стефана Стратимировића и Стефана Станковића.[2] У Карловцима је као градски физик имао прилику да се одужи свом добротвору Герчићу, тако што га је лечио бесплатно.

У једном периоду био је директор српских основних школа и члан патроната гимназије у Сремским Карловцима. 

Како се на изборима за митрополита 1842. залагао за Пантелејмона Живковића а не Јосифа Рајачића, након избора постао је Рајачићев „непријатељ”. После једне свађе са митрополитом Рајачићем напустио је Сремске Карловце 1844. и отишао у Панчево.[6]

Револуционарних година 1848. и 1849. године, као члан, а потом и челник, Главнога народног одбора,[7] често се сукобљавао са патријархом Јосифом Рајачићем. јер је овај окружни одбора био најактивнији и најзначајнији окружни одбор за формирање Војводства Србије. Како му је због свађе са Рајачићем претио затвор, био је принуђен да пребегне у Србију. Након окончања револуције вратио се у Панчево октобра 1849. године. У Панчево је био дугогодишњи председник најстаријег певачког друштва под називом Српско црквено певачко друштво у Панчеву.[8]

Након пензионисања, до краја живота је обављао дужност надзорника Текелијанума у Пешти.[2]

Преминуо је у 6. јун 1882. године у Будимпешти, у 80-тој години живота.

Дело

Као рационалист и један од последњих наследника дела Доситеја Обрадовића, непрекидно је радио на народном просвећивању, па је био заслужан за ширење здравствене културе међу Србима у Угарској.[2]

Написао је
  • „Руководитељ к повраћању изгубљеног здравља”, који је издаван три пута.
  • „Житије Теодора Павловића” (1857) о животу Теодора Павловића
  • „Грађа за историју српског покрета у Угарској 1848-1849”. у рукопису, неиздато
  • „Аутобиографију” која је издата 1872. године.[2]
Уређивао је
  • Лист „Домаћи лекар” заједно са др Љубом Ненадовићем у Панчеву.
Насловнe странe:Руководитељ к повраћању изгубљеног здравља (1840) и Житија Теодора Павловића (1857)

Други о Константину Пеичићу

О делу Константина Пеичића најбоље говори овај цитат, др Константин Шпис, контумацкога лекара у Панчеву, из 1847. године:

Висока ученост, велика начитаност и необично знање спојено с ретком скромношћу... У својој струци и неуморним студијем иде у корак с временом, као практичан лекар у лечењу болесника своје велико искуство сједињује с правим тактом и великом оштроумношћу... У погледу опхођења с болесницима заслужује да сваком лекару буде стављен за узор.

Види још

Извори

  1. ^ Енциклопедија Новог Сада 19 (2002) 227–231.
  2. ^ а б в г д ђ е Петар В. Крестић, Аутобиографија Константина Пејчића, Мешовита грађа Miscellanea, књига 28, Историјски институт, Београд, (2007). стр. 125-156
  3. ^ Гласник Историјског друштва у Новом Саду, Нови Сад 1938.
  4. ^ Јелена Јовановић Симић Великани српске медицине - 19. век и прва половина 20. века, Српска академија наука и уметности, Музеј науке и технике, Српско лекарско друштво, Београд 2016
  5. ^ Србска новина или Магазин за художество, книжество и моду, Будим 1835. године
  6. ^ В. Стајић: Др Константин Пејичић. Гласник Историјског друштва у Новом Саду 12 (1939) 167–173.
  7. ^ M. Томандл: Улога дра К. Пеичића у Српском покрету 1848/9. ЗМС/ДН 18 (1957) 57–77
  8. ^ Славко Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији од краја XVIII до средине XIX века, Историја српског народа књига 5 том 2, Српска књижевна задруга, Београд, (1986). стр. 7-107

Литература

  • Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1929. књига 3. стр. 401
  • Енциклопедија Новог Сада 19 (2002) 227–231.

Спољашње везе