До 1931. једина оклопна возила у Црвеној армији били су тенкови Т-18 (руска верзија Рено ФТ-17 из Првог светског рата - 960 возила) и оклопни аутомобили БА-27 (215 возила). Почевши од 1931. ( "Велики тенковски план") Совјетски Савез је улагао велике напоре у механизацију Црвене армије, а Т-27 био је прво масовно произведено оклопно возило у СССР. До 1939. СССР имаће највећу оклопну силу на свету, са годишњом производњом оклопних возила већом од производње свих осталих држава заједно.^[1][2]

Без искуства у производњи тенкова, 1930. СССР се окренуо увозу: из Британије је увезено 8 амфибијских лаких тенкова (Карден-Лојд Модел 1931), 30 средњих тенкова (Модел Е и Мк II) и 26 танкета (Викерс Карден-Лојд Мк VI). Убрзо су набављена и два тенка Кристи из САД. Танкета Мк VI је лако модификована и пуштена у производњу 1931. као Т-27, док је средњи тенк Викерс Модел Е ("Викерс 6-тона") постао Т-26. Врхунац у развоју лаких тенкова били су "брзи тенкови" са револуционарним новим вешањем типа "Кристи" - БТ серија - од 1932. до 1940. Карден-Лојд Модел 1931 био је основа серије амфибијских лаких тенкова (Т-37, Т-38 и Т-40) од 1933. до 1941. када је производња лаких тенкова и оклопних кола углавном обустављена.^[1]

Катастрофални губици совјетских оклопних снага у првим месецима Операције Барбароса доказали су неефикасност лаких тенкова и борних кола у модерном механизованом ратовању. Већ крајем 1941. обустављена је производња лаких оклопних возила и сва средства су усмерена на производњу средњих (Т-34) и тешких тенкова (КВ-1/2 и ЈС-1/2, као и новог типа оклопних возила - јуришних топова (СУ-76 и његови наследници).^[1]

• Ness, Leland (2002). Jane's-World War II Tanks And Fighting Vehicles-The Complete Guide. London: HarperCollinsPublishers. стр. 151—160. ISBN 978-000711228-9.