Слободан Глумац (Приједор, 9. децембар 1919 — Београд, 23. јул 1990), новинар, преводилац и сценариста.

Рођен је 9. децембра 1919. у Приједору. Његов отац Петар био је банкар. Основну школу учио је у Приједору и Београду, а матурирао је у Бања Луци. Од 1938. студирао је на Правном факултету у Београду.^[1][2]

Новинарством је почео да се бави у годинама пред почетак Другог светског рата, када је почео да сарађује у листу Време и у часопису Радио Београда. Као присталица Народноослободилачког покрета (НОП), био је ухапшен од стране Гестапоа 1943. године. Потом је почетком 1944. пребачен у логор Бањица, а одатле је интерниран у Нацистичку Немачку, на привремени рад.^[1][2]

После ослобођења Југославије, 1945. године наставио је да се бави новинарством. До 1947. био је главни уредник листа Слободна Војводина, а потом је до 1951. радио у листу Борба, најпре као сарадник, а потом као уредник културне и спољнополитичке рубрике. Од 1950. до 1951. био је начелник Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ, а од 1951. до 1953. дописник Борбе из Бона, главног града Западне Немачке.^[1][2]

Године 1953. био је један од покретача листа Вечерње новости, који је тада поставио концепт модерног дневног листа. Главни уредник „Вечерњих новости” био је у два мандата — најпре од 1953. до 1957. и потом од 1963. до 1969. године. У међувремену, био је стални дописник из Париза. Од 1969. до 1973. био је главни и одговорни уредлик листа Борба, тада органа Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРН) и директор Новинско издавачког предузећа (НИП) „Борба”. Године 1970. био је један од оснивача Радија Студио Б. Потом је био директор Културног центра Београд.^[1]

Поред новинарства, бавио се и превођењем са немачког и француског језика. Истакао се и као филмски сценариста. Написао је сценарио за филм Потрага из 1956. и био косценариста у филму Три Ане из 1959. године. Такође, писао је и сценарио за неколико кратких документарних филмова.^[1]

У браку са супругом Дивном (1920—1998), рођеном Поповић, имао је ћерку Љиљану, рођену 1948. године.^[1]

Умро је 23. јула 1990. у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Добитник је две највеће новинарске награде за животно дело — „Светозар Марковић” и „Моша Пијаде”.