Паралелно са покушајем усташких група да се врате у земљу 1947. и 1948. године, Оцокољић је у Трсту организовао трочлану групу: Милана Прибанића, Божидара Ничића и Душана Тошића. Они су ухапшени и осуђени.
Када је сазнао да се мајор Александар Милошевић, Западно-моравске групе корпуса ЈВуО, иселио у Канаду1949. године, Оцокољић му је писао да остаје у Италији, одакле ће наставити борбу. У граду Комо је основао оперативни штаб са припрему и слање диверзантских група у Југославију.[2] Затим је отишао у Аустрију и Швајцарску, како би заметну траг и наставио илегални рад.
Успео је да 1952. године илегално дође у Београд, одакле се писмом јавио мајору Милошевићу. Ту је почео да окупља своје старе војнике који су остали у земљи. Један од његових војника капетан Милутин Миле Милутиновић је ухапшен од УДБЕ, након чега пристаје на сарадњу и одводи њене агенте до Оцокољића у Клагенфурту. Међутим, у одсудном тренутку Милутиновић је саопштио Оцокољићу да их прате, те одлазе и пријављују ствар полицији.
Током 1953. године, Оцокољић је био у преписци са владиком Николајем Велимировићем, који се такође налазио у емиграцији.[3]
Оцокољић је нестао октобра 1954. године. По свој прилици, пронашли су га агенти УДБЕ негде у Аустрији, затим довели у Београд и ликвидирали.
