Основну школу завршио је у Ивањици, а гимназију у Краљеву. Правни факултет завршио је у београдској Великој школи, где је дипломирао 1868. године. Након дипломирања радио је у суду од 1868. до 1869. године, а након тога од 1870 па до 1881. године радио је као професор београдске гимназије (са прекидом за време српско-турских ратова 1876-1878).[2] Као професор историје књижевности јужних Словена на Филозофском факултету Велике школе радио је од 1881. до 1898. године.[2] Дужност ректора обављао је школске 1893/1894. године.[3][4]
Према Јовану Деретићу био је у српском реализму „први критичар од формата“. Писао је позоришне приказе („Из позоришта“, 1879.), књижевне критике, студије о истакнутим песницима романтичарима (Његошу, Сими Милутиновићу, Бранку Радичевићу и Ђури Јакшићу), о значајним књижевним појавама („Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности“, 1880.) и студије о старим српским биографима. Залагао се за „природну критику“ за коју му је био узор немачки критичар Лудвиг Берне. О књижевним делима није судио по правилима него по утиску, у критику је уносио и своју личност и осећања. Књижевни рад писаца проучавао је у вези са њиховом биографијом.
Вуловић С., Наука о књижевности и изучавање словенских књижевности - Београд : Краљевско-српска државна штампарија, 1882.
Вуловић С., Прилог познавању садашњег стања усмене српске поезије ; Још нешто за биографију Петра II Петровића Његоша : Годишњица Николе Ћупића; 7, 1885.
Вуловић С., Прилог познавању садашњег стања усмене српске поезије - Београд : Годишњица Николе Чупића, 1885.
Вуловић С., Бранко Радичевић : прилог историји нове српске књижевности - У Београду : Краљ. српска државна штампарија, 1890.
Вуловић С., Белешке и белешчице : језичне, литерарне, историске, фолклористичне и друге - Београд : Државна штампарија Краљевине Србије, 1895.
Вуловић С., СРПСКА читанка : за више разреде гимназија и реалака српских уз предавање српског језика и новије историје књижевности. Књ. 3 - [2. изд.]. - Београд : Државна штампарија, 1895.
