Пробој Сремског фронта
Део Сремског фронта и Другог светског рата
Јуриш бораца 21. дивизије при пробоју Сремског фронта
Време 12. — 13. април 1945. Место Срем Исход Победа Југословенске армије. Слом њемачке одбране и ослобођење целе Југославије.
Сукобљене стране
Демократска Федеративна Југославија	Нацистичка Њемачка  Независна Држава Хрватска
Команданти и вође
Пеко Дапчевић Милутин Морача	Максимилијан фон Вајхс Максимилијан де Ангелис Александер Лер Јозеф Киблер Хелмут Фелми
Жртве и губици
1.713 погинулих, 5.948 рањених и 53 нестала борца.	9.512 убијених, 3.273 рањена и 5.427 заробљених војника, подофицира и официра.

Пробој Сремског фронта, познат и као Сремска операција, је била велика офанзива Југословенске армије изведена 12. априла 1945. године, којом је након готово шест месеци тешких борби пробијен немачки фронт у Срему.

Пробој Сремског фронта узроковао је слом Трећег Рајха у Југославији, и представља једну од највећих југословенских победа у Другом светском рату. У мање од месец дана ослобођена је цела земља, брзином којом су борци могли напредовати. Услед брзог напредовања југословенских снага, преко Загреба, Словеније, до аустријске границе, Вермахт више није стигао да успостави ни једну утврђену линију одбране.

Дана 10. априла 1945. године, иако су се борбе већ водиле по градовима Трећег Рајха, немачка команда је и даље упорно бранила положаје у Југославији и ојачавала Сремски фронт. Цео период од 23. јануара и до 12. априла 1945, Немци су били ангажовани на фортификационим радовима на „линији Нибелунга”. Линија фронта одбране ишла је од источног Мохова, Ловаса, Товарника и Илинаца до окуке реке Босут код Градине. Даље је прелазила Босут и са југа захватала Батровце и Липовац. Систем утврђења обухватао је непрекидне траншеје, ровове и системе комуникације. Прву линију одбране чинили су 3—4 реда траншеји, бетонски и дрвено-земљани бункери. Око насеља су копали траншеје за кружну (свестрану) одбрану. Додатне препреке су били канали. Дуж Дунава до Босута и Спачве линија фронта је била заштићена минским пољем. Друга линија одбране била је „зелена линија”, опремљена између Дунава и Спачве. У дубини, појас се протезао од линије Вуковар—Стари и Нови Јанковци—Привлака—Оток—Спачванске шуме. Поред ове две линије, опремљене су још двије одбрамбене линије: такозвани Виковачки положаји на линији Вуковар—Винковци—Раковци—Церна—Градиште—Жупања. Даље у дубини налазили су се Ђаковачки положаји, који су ишли линијом Валпово—Ђаково—Стризивојна—Врпоље—Јаруге. Преостале три линије биле су опремљене у виду система јаких тачака и делимично су попуњене трупама. ^[1]

Од децембра 1944. команда свих трупа на Сремском, Дравском и Дринском фронту, које у стратешком смислу чине јединствену целину, додељена је штабу 34. армијског корпуса. Од почетка априла 1945. у саставу корпуса биле су следеће њемачке, хрватске и колаборационистичке јединице, које су заузимале следеће положаје на линији од Доњег Михољца до рејона Брчког:

• 11. ваздухопловна пољска дивизија, појачана 606. пуком за осигурање, два полицијска батаљона, пионирским батаљоном и пуком усташке милиције „Барања”. Дивизија је била распоређена од Доњег Михољца до села Даљ и бранила је леви бок фронта. У случају повлачења требало је да се повуче на линију Валпово—Ђаково;
• борбена група „Шнајдер”, коју су чинили 86. пук за обезбеђење, италијански артиљеријски дивизион „Сени” и пук усташке милиције „Вука”, налазила се на десној обали Дунава од Даља до Вуковара;
• 41. пешадијска дивизија, појачана 963. тврђавском бригадом „Клоц”, борбеним групама „Бренер” и „Пфлум”, 843. немачко-кавкаским батаљоном, 845. немачко-арапским батаљоном и два усташка батаљона, бранила је фронт од Дунава до Спачве (десна притока Босута);
• 22. пешадијска дивизија, заједно са 12. и деловима 3. усташко-домобране дивизије, пет батаљона усташке милиције, јединицама Мајевичког и Требавског четничког корпуса, као и деловима Руског заштитног корпуса, бранила је фронт између Спачве и Саве и у рејону Бијељине, Брчког, Градачца, Модриче и Босанског Шамца;
• 3. хрватска дивизија, 576. батаљон за обезбеђење, домобрански 5. ловачки пук и два пука усташке милиције „Барања” и „Посавље” били су у дубини одбране на линији Винковци — Жупања. У Винковцима су били стационирани 475. противтенковски дивизион и 1. батерија 804. противавионског дивизиона;
• Дивизијска група „Штефан”,^[а] домобрански 8. ловачки пук, 2. усташки здруг и 594. противтенковски дивизион налазили су се на трећој линији одбране на линији Сатница Ђаковачка — Ђаково — Стризивојна — Врпоље — река Сава.^[3]

34. армијски корпус је од почетка априла има око 100.000 војника (према другим изворима око 120.000^[4] и око 700 артиљеријских оруђа. Штаб се налазио у Нуштару.^[5]

Укупна снага 1. армије износила је 111.078 људи, 355 артиљеријских оруђа, 1.152 минобацача, 55 тенкова Т-34, 52.742 пушке и 4.993 митраљеза.^[6] Југословенска 1. армија је почетком априла 1945. имала 10 пешадијских дивизија и организационо је била подељена у две оперативне групе за предстојећу офанзиву — северну и јужну.

Северна оперативна група састојала се од 1. пролетерске дивизије, 21. и 22. српске дивизије, 42. и 48. македонске дивизије и 2. тенковске и инжињеријске бригаде.

Јужна оперативна група је била подељена на Босутску оперативну групу дивизија, која је обухватала 6. личку пролетерску дивизију „Никола Тесла”, 11. крајишку дивизију и 1. коњаничку бригаду, и Босанску оперативну групу дивизија у чијем саставу су биле 2. пролетерска, 5. крајишка и 17. источнобосанска дивизија и један тенковски батаљон 2. тенковске бригаде.

Северна група дивизија била је концентрисана у рејону Шаренград—Шид—Ердевик—Илок. Јужна група је имала два подручја концентрација, Босанска оперативна група дивизија била је концентрисана у рејону Зворник—Јања—Бијељина, а Босутска у рејону Батровци—Моровић. У селу Ердевик се налазио штаб 1. армије.^[7]

Од 25. до 27. марта 1945. на састанку Врховног команданта Југословенске армије са командантима 1, 2. и 3. армије израђен је план за Сремско-славонску операцију. Његова главна идеја била је да комбинованим манервом обухвати и заобиђе непријатељске положаје са бока и позадине, у комбинацији са продором у Сремску зону утврђења, разбије немачку одбрану у Срему. Према плану, Босанска и Босутка оперативна група дивизија требало је да пређу у офанзиву почетком априла, чак и прије почетка операције за пробијање Сремске утврђене зоне и припрему услова за накнадни обухват непријатеља у рејону Винковаца. Да би то урадили, морали су да напредују на бок и позадину њемачке одбране из Семберије преко ријеке Саве и између ријека Саве и Босута на мање заштићеном дијелу њемачког фронта у сектору Моровић—Сремска Рача—Јања—Корај—Челић—Сребреник—Грачаница. Такав маневар је требало да одврати њемачке снаге са главног рејона одбране и олакша задатак пробијања Сремске утврђене зоне. Тек након остварења планираног маневра, планирано је покретање опште офанзиве и задавање ударца са фронта на Сремску утврђену зону од стране делова Сјеверне оперативне групе дивизија, а такође и преласком Дунава, Драве и Саве, да покрије непријатеља са бокова и позадине формације Јужне оперативне групе дивизија и 3. армије, затим затвори окружење у рејону Винковаца и уништи немачко-хрватске трупе. ^[8] У току операције јужни бок 1. армије обезбјеђивала је 2. армија.^[9]

Детаљни план Сремско-славонске операције представљен је команди армија двјема директивама генералштаба од 9. априла 1945. године. Пробој Сремског фронта требало је да почне 12. априла. Према плану, Северна оперативна група дивизија је требала напредовати кроз Сремску утврђену зону у правцу Вуковара и Винковаца.^[10] Босутска оперативна група дивизија требало је да напредује правцем Моровић — Врбања—Жупања, ради повезивања са Босанском групом. Босанска оперативна група дивизија имала је намеру да најкасније у ноћи 11. на 12. април пређе Саву у рејону Брчког и, спојивши се са Босутском групом, нападне Винковце да се придружи јединицама 3. армија како би одсекли и уништили непријатељске снаге у Срему.^[11]

Истовремено са почетком офанзиве 1. армије на Срем, 3. армија (41.000 људи, 175 топова и 441 минобацач) из Барање прешла је Драву са главним снагама у рејону Осјека и Валпова, а са мањим Дунав код села Даљ са задатком да пресече комуникационе линије Осијек — Нашице и заузме Осијек. Даља дејства армије зависила су од развија ситуације на Сремском фронту. Ако 1. армија не би пробила Сремску утврђену зону, онда би 3. армија морала да развије офанзиву ка југу, да удари у позадину њемачке одбране и униште непријатељске трупе у рејону Винковаца. У случају успјешног продора, 3. армија је требала да напредује у Подравини правцем Нашице—Подравска Слатина—Копривница—Вараждин. Истовремено, 6. славонски корпус је требао да ступи у интеракцију са 3. армијом приликом заузимања Нашица.^[12]

Прву припремну етапу Сремско-славонске операције извеле су формације Јужне оперативне групе 1. армије у периоду од 3. до 11. априла 1945. године. Послије поноћи 3. априла, Босанска оперативна група напала је непријатеља у Семберији у правцу Бијељина—Брчко. Офанзиву је 4. априла покренула Босутска оперативна група. Током седам дана жестоких борби, Јужна група је на тешком терену савладала упорни њемачки отпор и заузела рејон Врбања—Брчко—Орашје, пружајући себи прилику да форсира Саву. До јутра 12. априла, 5. и 17. дивизија су потпуно прешле на леву обалу реке, спојиле се са Босутском групом и наставиле напредовање у правцу Гуња—Жупања и Гуња—Винковци.^[13]

Уочи офанзиве главних снага 1. армије у ноћи 11. на 12. април, 5. бригада 21. српске дивизије форсирала је Дунав код Опатовца уз подршку чамаца Дунавске војне флотиле, заузела мостробран и пресекла комуникациону линију Опатовац — Сотин.^[14]

Пробој Сремске утврђене зоне између Дунава и Босута од стране делова Северне оперативне групе почео је 12. априла у 4.45 ујутру снажном 15-минутном артиљеријском припремом. У 5 часова југословенска пешадија је напала положаје Немаца. Главни ударац на одсеку ширине око 6 км задале су 1. пролетерска и 21. српска дивизија, појачане тенковским батаљоном 2. тенковске бригаде. Помоћни удар на фронту ширине око 24 км извеле су 42. македонска и 22. српска дивизија. У првом ешалону, у правцу Мохово, Ловац, Товарник и Илинци, наступале су 1. пролетерска, 21. српска и 42. македонска дивизија. На левом крилу, прешавши Босут у ноћи 11. на 12. априла, 22. дивизија је заузела мостобран северозападно од Батроваца са задатком да помогне 42. дивизији у наступању преко Нијемаца и Отока до Привлаке. 48. македонска дивизија је формирала резервне групе. У 07.30 и 07.45 ујутру прве 10-минутне нападе на немачке положаје извршиле су јуришне и ловачке јединице Авиогрупе генерал-мајора Витрука. Након пробијања линије фронта у борбу су уведени тенкови Т-34 2. тенковске бригаде. До краја дана 1. пролетерска дивизија, уз подршку 1. тенковског батаљона, је пробила немачку одбрану до дубине од око 30 км и заузела Мохово, Опатовац, Сотин, Вуковар, а крајем првог дана пробила се до линије Винковци — Богдановци — Мартинци. ^[15]

21. српска дивизија је наступала у три ешалона, у којима су ишле бригаде једна за другом. Предња 4. српска бригада направила је рупу у немачкој одбрани. Затим су у пробој пошли 31. српска бригада и 3. тенковски батаљон, а за њима је у дивизијској резерви кренула 14. македонска бригада 48. дивизије. Савладавајући одбрану противника, 21. српска дивизија је до краја дана заузела Ловас, Миклушевце, Негославце, Томпојевце и Чаковце и пробила се до линије Негославци—Свињаревци. ^[16]

Након форсирања Босута, 22. српска дивизија је током дана водила тешке борбе са јединицама 41. пешадијске дивизије на мостобрану код Батроваца и код Липоваца и, претрпевши губитке, није напредовала 12. априла. ^[17] 42. македонска дивизија наступала је на фронту ширине 14 км уз подршку једног артиљеријског дивизиона. Већ послеподне заузела је Товарник и Илинце. Увођењем у борбу резервне 48. македонске дивизије обезбеђен је продор фронта. Уопштено, први дан офанзиве донио је успјех који је превазишао очекивања. Делови немачког 34. армијског корпуса, који су претрпели значајне губитке, повукли су се ноћи 13. априла на Винковачке положаје, које су планирали упорно бранити. Међутим, 21. српска и 48. македонска дивизија, уз подршку тенкова, пробиле су немачку одбрану и 13. априла око 17.30 часова ослободиле Винковце. Истог дана увече, командант Групе армија „Е” наредио је трупама 34. армијског корпуса да повуку трупе из рејона Винковци, Жупања и Осијек на линију Валпово — Ђаково — Врпоље — Јаруге. У ноћи 13. на 14. април, јединице Јужне оперативне групе, које су дејствовале од 12. априла на уском подручју мочварног терена између Саве и Врбање и биле лишене слободе маневара, полако савлађују отпор противника, ослободиле су Жупању, Градиште и Церну. Заузимање Винковаца и Жупање трупама 1. армије завршен је пробој Сремског фронта до читаве његове дубине и отворен пут за напредовање ка Славонском Броду и даље ка Загребу. Уз то, 3. армија је у периоду од 12. априла до 14. априла форсирала Драву и Дунав, пробила противничку одбрану на десној обали ових река од Валпова до Даља и заузела рејон Осијека. То је осујетило план команде 34. армијског корпуса да заузме линију одбране на линији Валпово — Ђаково. Тако је вишемесечна борба на Сремском фронту завршена победом Југословенске армије. Нанесена је велика штета немачко-хрватским трупама, иако због застоја трупе 3. армије и Јужне оперативне групе у форсирању Драве и Саве није могао да се оствари циљ опкољавања и уништења сремске противничке групе, као и недостатак моторизованих јединца у Југословенској армији, што је довело до успоравања напредовања.{{напомена|име=|Укупно губици немачко-хрватских јединица 34. армијског корпуса на Сремском фронту у периоду од 3. арпила до 13. априла 1945. износили су 9.520 убијених, 3.273 рањених и 5.247 заробљених. Према напомени историчара Пајовића, подаци о погинулима и рањенима комбинују чињеничне и процењене податке. Број заробљеника је тачан. У исто време, губици 1. армије износили су 1.713 погинулих, 5.948 рањених и 53 нестала.^[17][18]

У борбама за пробој Сремског фронта од 3. до 13. априла губици Прве југословенске армије износили су: 1.713 погинулих, 5.948 рањених и 53 нестала борца.

Немачке снаге имале су 9.512 убијених, 3.273 рањена и 5.427 заробљених војника, подофицира и официра.

• Сремски фронт
• Завршне операције за ослобођење Југославије 1945.

• Drobяzko, Sergeй Igorevič (2011). Inostrannыe formirovaniя Tretьego reйha: [inostrancы na službe nacizma: istoriя evropeйskogo kollaboracionizma] (на језику: руски). AST. ISBN 978-5-17-070068-4. Приступљено 15. 7. 2022. 
• Anić, Nikola; Joksimović, Sekula; Gutić, Mirko (1982). Narodnooslobodilačka Vojska Jugoslavije. Pregled razvoja oružanih snaga Narodnooslobodilačkog Pokreta 1941—1945 (на језику: српскохрватски). Vojnoistorijski institut. Приступљено 15. 7. 2022. 
• Colić, Mladenko (1988). Pregled operacija na jugoslovenskom ratištu 1941—1945 (на језику: српскохрватски). Vojnoistorijski institut. Приступљено 15. 7. 2022. 
• Lazarević, Božo (1972). Vazduhoplovstvo u narodnooslobodilačkom ratu 1941-1945 (на језику: српскохрватски). Vojnoizdavački zavod. Архивирано из оригинала 14. 9. 2020. г. Приступљено 4. 9. 2022. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Pajović, Ljubivoje; Uzelac, Dušan; Dželebdžić, Milovan (1979). Sremski front: 1944—1945 (на језику: српски). Beogradski izdavačko-grafički zavod. Приступљено 15. 7. 2022. 
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918—1988: knj. Narodnooslobodilački rat i revolucija 1941—1945 (на језику: српскохрватски). Nolit. ISBN 978-86-19-01660-5. Приступљено 15. 7. 2022. 
• Schmidt-Richberg, Erich (1955). Der Endkampf auf dem Balkan: die Operationen der Heeresgruppe E von Griechenland bis zu den Alpen (на језику: немачки). K. Vowinckel. Приступљено 15. 7. 2022. 
• Tmušić, Dragoljub (1987). Sremski front, 23. X 1944--13. IV 1945 (на језику: српски). Dnevnik. Приступљено 15. 7. 2022. 
• Tošić-Malešević, Nikola (2016). „Syrmian front: From its establishment to the breakthrough”. Vojno delo. 68 (5): 335—358. ISSN 0042-8426. doi:10.5937/vojdelo1605335T. Приступљено 15. 7. 2022.