Последњи сведоци

Последњи сведоци: соло за дечји глас
Корице књиге Последњи сведоци издање на српском језику из 2016. године
Настанак и садржај
Ориг. насловПоследние свидетели. Книга недетских рассказов
АуторСветлана Александровна Алексијевич
Земља Совјетски Савез
ЈезикРуски
Жанр / врста делароман
Издавање
Датум1985.
Превод
ПреводилацАна Јаковљевић Радуновић
Датум
издавања		2016.

Последњи сведоци: соло за дечји глас (рус. Последние свидетели. Книга недетских рассказов) је роман из 1985. године Свјетлане Александровне Алексијевич (блр. Святлана Аляксандраўна Алексіевіч)[1], савремене белоруске новинарке и књижевнице, добитнице Нобелове награде за књижевност 2015. године. Српско издање објавила је издавачка кућа Лагуна 2016. године у преводу Ане Јаковљевић Радуновић.[2]

Књига је друга у низу уметничко-документарног серијала у оквиру пројекта „Гласови утопије“[1], на којем Светлана Алексијевич ради од 1985. године.[3]

О аутору

Главни чланак: Свјатлана Алексијевич

Свјетлана Александровна Алексијевич (1948, Станислав, Украјина), совјетска је и белоруска књижевница, новинарка и сценариста документарних филмова. Сем романа написала је двадесетак сценарија за документарне филмове и три драме. Пише на руском језику.[4]

О књизи

Књига Последњи сведоци: соло за дечји глас је подвиг дечјег памћења. Представља сећања на Велики отаџбински рат оних који су током рата имали 6-12 година. Деца која су најнепристраснији и најнесрећнији сведоци истог. Рат који су виделе дечије очи страшнији је од рата који су ухватиле очи жене које је ауторка описала у свом предходном роману Рат нема женско лице, и која је прва у документарном серијали Гласови утопије.[1]

Приказан је рат гледан очима недужних девојчица и дечака, узраста од 4 до 12 година: бомбардовање, немачка инвазија, злочини војске над становништвом, глад, разарање, збегови и друге ратне страхоте. Успомене тих сада зрелих личности на своје трауматично детињство поприма сасвим друкчије димензије виђења рата. Сећања и казивања најмлађих и истовремено најобјективнијих и најнесрећнијих сведока ратне катастрофе на тлу тадашњег Совјетског савеза показују се као прави подвиг дечјег памћења.[5]

Цитати из књиге:[6]








Садржај

Књига садржи следећа поглавља:[6]

  • Уместо предговора
  • Није смео да се осврне
  • Моја прва и последња цигарета
  • Баба се молила... Молила је да се моја душа врати
  • Лежала су ружичаста на угљевљу
  • И даље чезнем за мамом
  • Тако лепе немачке играчке
  • Шака соли... Све што је остало од наше куће
  • Изљубила сам све портрете у уџбенику
  • Рукама сам га сакупљала... А он бео, бео
  • Хоћу да живим! Хоћу да живим!
  • Кроз рупицу за дугме
  • Чула сам само мамин врисак
  • Ми смо свирали, а војници су плакали
  • На гробљу су покојници лежали на земљи... као да су их још једном убили
  • Схватио сам, то је мој отац... Тресла су ми се колена
  • Затвори очи, сине... Немој да гледаш
  • Браца плаче јер га није било кад је тата био жив
  • Прва је дошла та девојчица
  • Ја сам твоја мама
  • Питамо: можемо ли да полижемо?
  • ...Још пола кашичице шећера
  • Кућице, немој да гориш! Кућице, немој да гориш!
  • Дошла је у белом мантилу, као мама
  • Тето, узмите ме на крило
  • ...И почела да је љуља, као лутку
  • Већ су ми били купили буквар
  • ...Ни за женидбу, ни за војску
  • Бар један синчић да остане
  • Рукавом брише сузе
  • Висио је на ужету као дете
  • Сада ћете бити моја деца
  • Ми смо им љубили руке
  • Гледала сам их очима мале девојчице
  • Наша мама се није смејала
  • Нисам могла да се навикнем на своје име
  • Војничка блуза била му је мокра
  • Као да му је ћерку спасила
  • У одред су ме носили на рукама... Све ми је било поломљено, од главе до пете
  • Зашто сам ја тако мали?
  • Привлачио их је мирис људи
  • Зашто су јој пуцали у лице? Моја мама је била тако лепа
  • Молио си да те убијем
  • Ја ни мараму немам
  • Нисам имала с ким да се играм напољу
  • Отворила је прозор... И пустила да листове однесе ветар
  • Копајте овде
  • Деду су сахранили под прозором
  • ...Још су лопатама утапкали да буде лепо
  • Купићу себи хаљину с машном
  • Како је умро кад данас нису пуцали?
  • Зато што смо ми девојчице, а он је дечак
  • Ниси ми брат ако се играш с немачким дечацима
  • Заборавили смо ту реч...
  • Требало би да идете на фронт, а Ви сте се заљубили у моју мајку
  • У последњим тренуцима узвикивали су своја имена
  • Нас четири упрегле смо се у те саонице
  • Ова два дечака постала су лака као врапчићи
  • Било ме је срамота што носим женске ципеле
  • Вриштала сам и вриштала... Нисам могла да престанем
  • Сви су се ухватили за руке
  • Нисмо ни знали како се сахрањује... А тад смо се некако сетили
  • Сакупио је у корпу
  • Мачиће су изнели из куће
  • Дао ми је кубанку с црвеном траком
  • Пуцам у ваздух
  • У први разред мајка ме је носила у наручју
  • Драги псићу, опрости... Драги псићу, опрости
  • Она је викала: „То није моја ћерка! Није моја!“
  • Зар смо ми били деца? Били смо мушкарци и жене
  • Немој да даш татино одело том чики
  • Ноћу сам плакала: где је моја весела мама?
  • Он ми не дозвољава да одлетим
  • Сви су хтели да пољубе реч „победа“
  • У кошуљи од очеве војничке блузе
  • Украсила сам је црвеним каранфилима
  • Дуго сам чекао оца... Цео свој живот
  • На граници... На крају

Референце

  1. ^ а б в „Последние свидетели. Книга недетских рассказов”. goodreads.com. Приступљено 3. 11. 2022. 
  2. ^ „Poslednji svedoci : solo za dečji glas”. plus.cobiss.net. Приступљено 3. 11. 2022. 
  3. ^ Lezard, Nikolas. „Prikaz knjige „Černobiljske molitve“ Svetlane Aleksijevič”. laguna.rs. Приступљено 3. 11. 2022. 
  4. ^ „Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič”. laguna.rs. Приступљено 2. 11. 2022. 
  5. ^ „Poslednji svedoci”. Poslednji svedoci. Приступљено 3. 11. 2022. 
  6. ^ а б Aleksijevič, Svetlana (2016). Poslednji svedoci : solo za dečji glas. Beograd: Laguna. ISBN 978-86-521-2381-0. 

Спољашње везе