Партизани

За друге употребе, погледајте Партизани (вишезначна одредница).

Партизани (итал. partigiano, фр. partisan — „присталица“)[1] припадници су нерегуларне војне силе која је створена да би се супротставила контроли стране силе над једним подручјем или страној окупацији, неким побуњеничким дјелатностима. Појам се може користити и као синоним покрету отпора, примјери могу бити цивили коју су се борили против нацистичке Њемачке или фашистичке Италије у неколико земаља током Другог свјетског рата.

Историја

Француска ријеч partisan и италијанска partigiano су настале из латинског. Почетни концепт партизанског ратовања укључивао је и прикупљање локалног становништва из ратне зоне (или у неким случајевима и из регуларних снага) које би дјеловало иза непријатељских линија реметећи комуникацију, постављајући засједе, прекидајући доток залиха и приморавајући непријатељске снаге да се разиђу у циљу заштите оперативне базе.

Један од првих приручника партизанске тактике у 18. вијеку је био „The Partisan, or the Art of Making War in Detachment...“, а објавио је 1760. године[2] у Лондону Михаљ Лајош, мађарски официр који је служио у пруској војсци као капетан инжењерије током Седмогодишњег рата. Јохан фон Евалд је детаљно описао технику партизанског ратовања у свом дјелу „Abhandlung über den kleinen Krieg” (1789).[3]

Концепт партизанског ратовања ће касније представљати основу за „Партизанске ренџере” у Америчком грађанском рату. У том рату, партизанске вође војске Конфедерације, као што је Џон С. Мосби, дјеловале су дуж линије фронта по Фон Евалду (и касније Жомини и Клаузевиц). У суштини, у 19. вијеку амерички партизани су били сличнијим командосима или ренџерима током Другог свјетског рата него партизанским снагама које су дјеловале у окупираној Европи.

Партизани средином 19. вијека су били суштински различити од коњице или од неорганизованих или полуорганизованих герилских снага. Руски партизани су одиграли пресудни дио у паду Наполеона. Њихов жесток отпор и упорно продирање присилило је француског цара да напусти Русију 1812. године. Руска Империја је такође користила партизане током Првог свјетског рата.

Украјински партизани

Главни чланак: Украјински партизани

Украјинска устаничка армија (укр. Українська повстанська армія, УПА) је била оружано крило Организације украјинских националиста — Бандера и касније партизанска армија која је водила серију герилских акција против нацистичке Њемачке, Совјетског Савеза, Чехословачке и подземне и комунистичке Пољске. Настала је у Волињу у прољеће или љето 1943. године. Званични датум оснивања је 14. октобар 1943. године,[4] на дан Покрова Пресвете Богородице.

Циљ ОУН-а је био поновно успостављање јединствене, независне и националне државе на украјинском етничком простору. Насиље је прихваћено као политичко средство како страних тако и домаћих непријатеља за остварење циља, које би требало да се оствари кроз националне револуције које су вођене диктатуром како би протјерали окупаторе и формирали владу која би престављала све регионе и друштвене групе.[5] Организација је основана као покрет отпора, а развила се у геријску армију.[6]

Током свог постојања, УПА се борила против Пољака и Совјета као примарног непријатеља, мада се организација борила и против Нијемаца од фебруара 1943. Суочена са совјетском претњом, у касно прољеће 1943. УПА и ОУН-Б започињу сарадњу са Нијемцима против Пољака и Совјета у нади да ће створити независну украјинску државу.[7] Армија је такође учествовала у етничком чишћењу Пољака у Волињу и Источној Галицију[8][9].[10][11][12] и накнадно у одбрани украјинског становништва од депортације; спречавајући депортацију Украјинаца из југоисточне Пољске.[13]

Совјетски партизани

Главни чланак: Совјетски партизани

Совјетски партизани (рус. Советские партизаны) су током Другог свјетског рата ефикасно ометали њемачке снаге и тако им отежавали операције у областима дјеловања. Као резултат, Совјетска власт је поново успостављена дубоко у њемачкој територији. У неким областима партизани су подигли колхозе да би произвели храну и стоку. Међутим ово није био уобичајен случај, јер су партизани у појединим мјестима узимали храну од локалног становништва, понекад невољно.

Совјетски партизани су у Финској били познати по нападима на села и неселективно убијали становништво.[14] У Западној Карелији, већина партизана је нападали финске војне залихе и комуникацијске мете, али унутар финске територије, скоро двије трећине напада је било на цивиле,[15] убијајући 200 и рањавићу 50 цивила, већином жена, дјеце и стараца.[16][17][18]

Југословенски партизани

Главни чланак: Југословенски партизани

Партизани или Народноослободилачки покрет је био европски најефектнији антинацистички покрет отпора током Другог свјетског рата.[19][20] Предводила га је Комунистичка партија Југославије,[21] а командант је био Јосип Броз Тито. Југословенски партизани били су водећа сила у ослобођењу Југославије током Народноослободилачког рата.

Почетком 1945. укупан број бораца износио је 650.000 мушкараца и жена организованих у 4 армије и 52 дивизије, који су се бавили конвенционалним ратовањем.[22] Крајем 1945. број партизана је био око 800.000.

Пред крај рата у марту 1945, Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ) је преименована у Југословенску армију (ЈА). Ово име задржано је све до 1951, од када се звала Југословенска народна армија (ЈНА).

Списак значајних партизанских покрета

Види још

Извори

  1. ^ „Вокабулар — значење ријечи партизан”. vokabular.org. Приступљено 19. 1. 2017. 
  2. ^ de Jeney, L. M. [Lewis Michael]: The Partisan, or the Art of Making War in Detachment..."translated from the French of Mr. de Jeney, by an Officer of the Army" [Thomas Ellis]. London: 1760. from French edition in Hag, 1757 see Mihály Lajos Jeney
  3. ^ Ewald J. (ed. & trans. Selig, R. and Skaggs, D) Treatise on Partisan Warfare. Greenwood. 1991. ISBN 978-0-313-27350-6. 
  4. ^ „Demotix: 69th anniversary of the Ukrainian Insurgent Army”. Kyivpost.com. 14. 10. 2011. Приступљено 15. 10. 2013. 
  5. ^ Myroslav Yurkevich, Canadian Institute of Ukrainian Studies, Organization of Ukrainian Nationalists (Orhanizatsiia ukrainskykh natsionalistiv) This article originally appeared in the Encyclopedia of Ukraine, vol. 3 (1993).
  6. ^ Українська Повстанська Армія — Історія нескорених, Lviv, 2007 pp. 28 (језик: украјински)
  7. ^ Institute of Ukrainian History, Academy of Sciences of Ukraine, Organization of Ukrainian Nationalists and the Ukrainian Insurgent Army Chapter 4 pp. 193–199 Chapter 5
  8. ^ Norman Davies (1996). Europe: a History. Oxford: Oxford University Press. 
  9. ^ Aleksander V. Prusin. Ethnic Cleansing: Poles from Western Ukraine. In: Matthew J. Gibney, Randall Hansen. Immigration and asylum: from 1900 to the present. Vol. 1. ABC-CLIO. (2005). стр. 204–205.
  10. ^ Snyder 2003, стр. 169–170, 176.
  11. ^ John Paul Himka (2011). Interventions: Challenging the Myths of Twentieth-Century Ukrainian History. University of Alberta. стр. 4. 
  12. ^ Grzegorz Rossoliński Liebe. "The Ukrainian National Revolution" of 1941. Discourse and Practice of a Fascist Movement. Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History. Vol. 12/No. 1 (Winter 2011). стр. 83.
  13. ^ Snyder 2003, стр. 192.
  14. ^ „Partisaanit tappoivat Väinö-pojan silmien edessä lähes koko perheen – Näin hän kertoo iskusta | Aamulehti”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2013. г. Приступљено 13. 02. 2015. 
  15. ^ Eino Viheriävaara, .. Partisaanien jäljet 1941-1944, Oulun Kirjateollisuus Oy. Viheriävaara, Eino (1982). Partisaanien jäljet 1941-1944. E. Viheriävaara. ISBN 978-951-99396-6-7. 
  16. ^ Veikko Erkkilä,. Vaiettu sota, Arator Oy. Erkkilä, Veikko (1999). Vaiettu sota: Neuvostoliiton partisaanien iskut suomalaisiin kyliin. Arator. ISBN 978-952-9619-18-4. 
  17. ^ Hannikainen, Lauri (1992). Implementing Humanitarian Law Applicable in Armed Conflicts: The Case of Finland. Dordrecht: Martinuss Nijoff Publishers. ISBN 978-0-7923-1611-4. 
  18. ^ Martikainen, Tyyne (2002). Partisaanisodan siviiliuhrit. T. Martikainen. ISBN 978-952-91-4327-6.  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last1= (помоћ), PS-Paino Värisuora Oy.
  19. ^ Jeffreys-Jones 2013, стр. 87
  20. ^ Adams 2005, стр. 1981
  21. ^ Rusinow 1978, стр. 2.
  22. ^ Perica, Vjekoslav (2004). Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States. Oxford University Press. стр. 96. ISBN 978-0-19-517429-8. 

Литература