PROFILPELAJAR.COM

Папа Јулије II
Папа Јулије II
	Папа Јулије II
Лични подаци
Пуно име	Ђулијано дела Ровера
Датум рођења	5. децембар 1443.
Место рођења	Албисола, Ђеновљанска република
Датум смрти	25. фебруар 1513. (69 год.)
Место смрти	Рим, Папска држава
Папа
Понтификат	1. новембар 1503 — Рим, 21. фебруар 1513.
Претходник	Папа Пије III
Наследник	Папа Лав X

Папа Јулије II, право име Ђулијано дела Ровере (итал. Giuliano della Rovere; Албисола, 5. децембар 1443 — Рим, 21. фебруар 1513) био је папа од 1503. до1513.^[1]^[2]^[3] Имао је надимак Папа ратник или Застрашујући папа. Он је одабрао своје папско име не у част папе Јулија I, већ као емулацију Јулија Цезара.^[4] Он је био један од најмоћнијих и најутицајнијих папа. Јулије II био је централна личност високе ренесансе и оставио је значајно културно и политичко наслеђе.^[5]

Направио је 1511. године Свету Лигу. Издао је декрет Si summus у коме је донео законе који спречавају симонију (куповање дужности у некој црквеној служби). У Ватикан је увео Швајцарску гарду.

Био је велики мецена ренесансне уметности.^[6] Током његовог понтификата папска држава постала центар уметности и културе. Окупио је у Риму велике уметнике: Рафаела, Микеланђела Буонаротија, Брамантеа и многе друге, а започео је зидање нове базилике светог Петра у Риму. По папиној наруџби Микеланђело Буонароти је осликао Сикстинску капелу, Рафаело његове приватне одаје, а Браманте реконструисао цркву Светог Петра у Ватикану. Проширио је територије папске државе, припајајући Болоњу и Перуђу 1506. године.^[7] У жељи да истисне стране владаре из Италије био је инцијатор оснивања Камбрејске лиге, 1508. године.

Биографија

Ђулијано дела Ровере рођен је као син осиромашеног аристократа Рафаела дела Ровере и Теодоре Манерола, даме грчког порекла.^[8] Ђулијана је од најранијег детинства узео под своје окриље његов моћни стриц Франческо дела Ровере (каснији папа Сикст IV). Одгајен је међу фрањевцима у самостану Ла Перуз, али се није заредио, већ је остао лаик.^[9] Заредио се тек кад га је његов моћни стриц, који је у међувремену постао папа - поставио за бискупа Карпантре у француској Савоји 1471.^[9] На крају исте године његов моћни стриц поставио га је за кардинала 15. децембра, са титуларном римском црквом Сан Пјетро у Винколи. Уз помоћ Сикста IV био је бискуп у осам бискупија, између осталог и Авињону и Катанији.

Недуго након тога 1480. послан је као папински легат на француски двор код краља Луја XI, где је остао 4 године. Тамо му се родила ванбрачна кћи Фелис дела Ровере.

Унутар кардиналског колегијума Ђулијано је био на гласу као вођа опозиције против Александра Борџије који му се замерио још од избора за папу. Наиме на конклави за избор папе 11. августа 1492, у ужи избор ушла су три кардинала Родриго Борџија, Асканио Сфорца и Ђулијано дела Ровере. Након два круга неодлученог гласања, Борџија је поткупио Сфорзу да му препусти своје гласове и тако надгласао Ђулијана.^[10]

Понтификат

Након смрти краткоживућег папе Пија III готово једногласно (37 од 38) изабран је за папу на конклави одржаној 31. октобра 1503, кад му је било готово 60 година. Он је успео да сачува апенинско полуострво од утицаја страних владара у време кад је оно било растрзано унутрашњим борбама између различитих војводстава.

Политика

Одмах по преузимању трона Јулије II одлучно је кренуо у низ акција да врати моћ Папинске државе и цркве, која је била озбиљно пољуљана након папе Александра Борџије. На самом почетку ухапсио је Чезара Борџију и вратио под своју власт све територије којима је он владао. Након тог се окренуо против његових савезника Ђиан Паоло Баглионија из Перуђе, Ђиовани Бентивоглија из Болоње.

Након што је их је успешно истерао из градова у којима су владали 1507, окренуо се против Млетачке републике, која је овладала градовима Римини и Фаенца који су дотад били делови Паапинске државе.^[9] Због тог је подстакао оснивање Камбрајске лиге, која је основана 10. децембра 1508, након што су тај пакт потписали Луј XII, краљ Француске и Максимилијан I Хабсбуршки и он. Лизи су се накнадно прикључили и Фернандо II од Арагона, Хенри VIII од Енглеске и чешки краљ Владислав II. Циљ те лиге је формално била борба против Османског царства, али у другом плану била је и борба против све јаче и агресивније Млетачке републике у Северној Италији. Након што им је преотео Римини и Фаенцу и потпуно истерао венецијанце из Ромање, француска војска тешко је поразила млетачку војску у Бици код Ањадела 16. маја 1509.

Јулије II је шватио да је снажна француска војска највећа опасност за Апенински полуострво, због тог је обуставио непријатељства и потпуно неочекивано склопио пакт са њима и основао Свету лигу 4 октобра 1511, у коју су поред њих ушли и цар Светог римског царства Максимилијан I, тадашњи савез швајцарских кантона, и арагонски краљ Фернандо II. Њен политички циљ формално је био опет борба против Османског царства а у позадини истеривање Француза из Апенина. Французи су успели да победе коалицијске снаге Свете лиге код Равене, али су ипак истерани из северне Италије. Након тог је Папинска држава поново успева да повратити све градове и територије у свој састав.

Швајцарска гарда

Јулије II познат је као оснивач Швајцарске гарде, војне јединице која се требала бринути за сигурност папа. Првих 150 плаћених војника стигли су у Рим 22. јануара 1506 из кантона Ури.^[11]

Референце

^ „Julius II pope”. Britannica. Приступљено 18. 1. 2021. (језик: енглески)
^ „Pope Julius II”. Luminarium. Приступљено 18. 1. 2021. (језик: енглески)
^ „Pope Julius II”. New Advent. Приступљено 18. 1. 2021. (језик: енглески)
^ Cunningham, Lawrence S.; Reich, John J.; Fichner-Rathus, Lois (27. 2. 2013). Culture and Values: A Survey of the Humanities. Cengage Learning. ISBN 978-1285674780 — преко Google Books.
^ Blech, Benjamin; Doliner, Roy. (2008). The Sistene Secrets. New York, NY: HarperCollins Publishers. стр. 106. ISBN 978-0-06-146904-6. The term 'terrible' was first applied by Julius himself to Michaelangelo, and only later to the Pope by others: Pastor 1902, VI, pp. 214–5.
^ Indulgences (which remit the temporal effects of sins that have already been forgiven) involve the person receiving the indulgence doing some sort of good work, like donating to a charitable cause. Kent, William. „Indulgences”. The Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. Приступљено 26. 5. 2020. .
^ Above all, the notion of Julius II for barbarian hostilty seems to have been a genuine inspiration...the Pope's desired derived...from the Pope's harbouring an ancient grudge against them, or because over the years his suspicion grew into hate, or because he desired 'the glory of being the man who liberated Italy from the barbarians'
^ Pope Julius II., na portalu www.catholicity.com, pristupljeno 29. 05. 2011.
^ ^а ^б ^в Biografija pape Julija II., na portalu treccani.it, pristupljeno 29. 05. 2011.
^ Peter de Rossa, Vicars of Christ, str.144.
^ The Swiss Guard - History na portalu Internet Office of the Holy See, pristupljeno 29. 05. 2011.(језик: италијански)

Литература

Burchard, Johann (1883). Thuasne, Louis, ур. Diarium (на језику: латински и француски). Vol. I (1483–1492). Paris: Ernest Leroux.
Burchard, Johann (1884). Thuasne, Louis, ур. Diarium. Vol. II (1492-1499).
Burchard, Johann (1885). Thuasne, Louis, ур. Diarium. Vol. III (1500-1506).
Creighton, Mandell (1903). A History of the Papacy from the Great Schism to the Sack of Rome. Vol. IV - The Italian Princes (1464-1518) (new изд.). London: Longmans, Green & Co.
Dumesnil, Antoine Jules (1873). Histoire de Jules II: sa vie et son pontificat (на језику: француски). Paris: Librairie Renouard.
Eubel, Konrad, ур. (1914). Hierarchia catholica medii aevi (на језику: латински). Vol. II (second изд.). Münster: Libreria Regensbergiana.
Gregorovius, Ferdinand (1900). Hamilton, Annie, ур. History of the City of Rome in the Middle Ages. Vol. VII. London: G. Bell & sons. Vol. VII Part 1 - Vol. VII Part 2
Gregorovius, Ferdinand (1902). Hamilton, Annie, ур. History of the city of Rome in the Middle Ages. Volume VIII Part 1. London: George Bell.
Pastor, Ludwig von (1902). The History of the Popes, from the close of the Middle Ages (third изд.). Saint Louis: B. Herder. Edition by Kegan Paul, Trench, Trubner & Co. (1911): Vol. IV - Vol. V - Vol. VI.
Bruschi, Arnaldo (1971). „Donato Bramante”. Dizionario Biografico degli Italiani (на језику: италијански). 13. Istituto dell'Enciclopedia Italiana.
Pastore, Alessandro (2001). „Giulio II, Papa”. Dizionario Biografico degli Italiani (на језику: италијански). Vol. 57. Istituto dell'Enciclopedia Italiana.
Platina, Bartholomaeus (1568). Historia de vitis pontificum Romanorum [Lives of the Roman Popes] (на језику: латински). Cologne: Cholinus.
Sanuto, Marino (1879—1902). I Diarii (на језику: италијански). volumes I, IV, XV. Venice: Federico Visentini.
Strathern, Paul (2003). The Medici: Godfathers of the Renaissance. London: Jonathan Cape. ISBN 978-0224071062.
Wilkie, William E. (1974). The Cardinal Protectors of England: Rome and the Tudors Before the Reformation. CUP Archive. ISBN 9780521203326.
Artaud de Montor, Alexis-Francois (1911). The Lives and Times of the Popes. Volume IV. New York: Catholic Publication Society of America. стр. 207—223.
Beauvillé, Guillemette de (1965). Jules II, sauveur de la papauté (на језику: француски). Paris: Tolra.
Brosch, Moritz (1878). Papst Julius II und die Gründung des Kirchenstaates (на језику: немачки). Gotha: F. A. Perthes.
Brown, D. (1986). „The Apollo Belvedere and the Garden of Giuliano della Rovere at Ss. Apostoli”. Journal of the Warburg and Courtauld Institutes. 49: 235—238. JSTOR 751302. doi:10.2307/751302.
Cloulas, Ivan (1990). Jules II: le pape terrible (на језику: француски). Paris: Fayard. ISBN 978-2-213-02346-5.
Creighton, Mandelln (1897). A History of the Papacy from the Great Schism to the Sack of Rome. Vol. V - The Italian Princes. London: Longmans, Green & Co. ISBN 9780837077819.
Fusero, C. (1965). Giulio II. Milan.
Grassis, Paris de (Paride Grassi) (1886). Luigi Frati, ур. Le due spedizioni militari di Giulio II: tratte dal diario di Paride Grassi bolognese (на језику: латински и италијански). Bologna: Regia tipografia.
Klaczko, Julian (1903). Rome And The Renaissance: The Pontificate Of Julius II. New York: G.P. Putnam's Sons.
Mornay, Philippe de (1612). Le Mystère d'iniquité, C'est a dire, l'histoire de la Papaute (на језику: француски). Geneve: Philippe Albert.
Petruccelli della Gattina, Ferdinando (1864). Histoire diplomatique des conclaves (на језику: француски). Premier volume. Paris: A. Lacroix, Verboeckhoven et cie. стр. 435—483.
Priuli, Girolamo (1938). Cessi, Roberto, ур. Diarii: Rerum italicarum scriptores. vol 24, part iii. Bologna: Nicola Zanichelli.
Rodocanachi, Emmanuel (1928). Histoire de Rome: Le pontificat de Jules II., 1503-1513 (на језику: француски). Volume IV. Paris: A. Lahure: Auguste Picard: Hachette.
Shaw, Christine (1996). Julius II: The Warrior Pope. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-20282-0.
Seneca, Federico (1962). Venezia e Papa Giulio II (на језику: италијански). Padua: Liviana. ISBN 9788876753015.
Shaw, Christine (1997). Julius II: The Warrior Pope. Wiley.
Villari, Pasquale (1878). Linda Villari, ур. Niccolò Machiavelli and His Times. Volume I. London: Kegan Paul. Villari, Pasquale (1878). Volume II. C. K. Paul & Company.
Aldrich, Robert; Wotherspoon, Garry, ур. (2003). Who's who in Gay and Lesbian History. London: Routledge. ISBN 978-0415159838.

Спољашње везе

Папа Јулије II на сајту Find a Grave (језик: енглески)
Luminarium: Pope Julius II
"Julius Excluded from Heaven" (1514) Satire attributed to Desiderius Erasmus.
Julius II's Rome

[1] „Julius II pope”. Britannica. Приступљено 18. 1. 2021. (језик: енглески)

[2] „Pope Julius II”. Luminarium. Приступљено 18. 1. 2021. (језик: енглески)

[3] „Pope Julius II”. New Advent. Приступљено 18. 1. 2021. (језик: енглески)

[4] Cunningham, Lawrence S.; Reich, John J.; Fichner-Rathus, Lois (27. 2. 2013). Culture and Values: A Survey of the Humanities. Cengage Learning. ISBN 978-1285674780 — преко Google Books.

[5] Blech, Benjamin; Doliner, Roy. (2008). The Sistene Secrets. New York, NY: HarperCollins Publishers. стр. 106. ISBN 978-0-06-146904-6. The term 'terrible' was first applied by Julius himself to Michaelangelo, and only later to the Pope by others: Pastor 1902, VI, pp. 214–5.

[6] Indulgences (which remit the temporal effects of sins that have already been forgiven) involve the person receiving the indulgence doing some sort of good work, like donating to a charitable cause. Kent, William. „Indulgences”. The Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. Приступљено 26. 5. 2020. .

[7] Above all, the notion of Julius II for barbarian hostilty seems to have been a genuine inspiration...the Pope's desired derived...from the Pope's harbouring an ancient grudge against them, or because over the years his suspicion grew into hate, or because he desired 'the glory of being the man who liberated Italy from the barbarians'

[8] Pope Julius II., na portalu www.catholicity.com, pristupljeno 29. 05. 2011.

[tre-9] а ^б ^в Biografija pape Julija II., na portalu treccani.it, pristupljeno 29. 05. 2011.

[10] Peter de Rossa, Vicars of Christ, str.144.

[11] The Swiss Guard - History na portalu Internet Office of the Holy See, pristupljeno 29. 05. 2011.(језик: италијански)

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]