PROFILPELAJAR.COM

Отон I
Отон I
	Отон I (Магдебуршки коњаник, статуа из XIII века)
Лични подаци
Датум рођења	23. новембар 912.
Место рођења	Валхаузен, Источна Франачка
Датум смрти	7. мај 973. (60 год.)
Место смрти	Мемлебен, Свето римско царство
Породица
Супружник	Едита од Енглеске, Аделаида од Италије
Потомство	Liutgarde, Liudolf, Duke of Swabia, Матилда, опатица Кведлинбурга, Отон II, Вилхелм, надбискуп Мајнца
Родитељи	Хенрик I Птичар; Матилда од Рингелхајма
Династија	Отонска династија
Краљ Немачке
Период	939 — 973.
Претходник	Хенрик I Птичар
Наследник	Отон II
Цар Светог римског царства
Период	962 — 973.
Претходник	Беренгар Фурлански
Наследник	Отон II

Отон I Велики (нем. Otto I.; 23. новембар 912 — 7. мај 973) је био краљ Немачке (936—973) и цар Светог римског царства (962—973). Титулу цара Светог римског царства није носио нико 40 година пре њега. Син је Хенрика I Птичара.

Биографија

Амбиција наслеђивања Карла Великог

Постао је краљ Немачке 936. године. Крунисан је за краља у Ахену, бившој престоници Карла Великог. Помазан је од стране надбискупа од Мајнца. На свечаној вечери поводом крунисања остале 4 војводе Немачке су служили као помоћници. Већ тим симболима је желео нагласити да је он наследник Карла Великог и да га немачка црква и војводе чврсто подржавају.

Савез са црквом

Отон је намеравао да користи цркву као институцију која би помогла очувању и јачању његове краљевску моћи. Он је цркви нудио богатство, војну помоћ и монопол на писменост. Нудио је и заштиту од племства, обећавао је задужбине.

Откривени велики рудници сребра

У Саксонији су 938. откривене богате жице сребра. То рудно благо је давало много сребра, бакра и олова током следећих 200 година. То је представљало велики део сребра Европе. Минерално богатство је помогло Отоновим активностима.

Побуне

Еберхарт Франконски се побунио 938. године. Отон га смењује. На то се буни још неколико саксонских великаша и покушавају да свргну Отона. Војвода од Лорене се буни и прилази француском краљу. Отонов брат Хенрик Баварски је спремао заверу заједно са надбискупом од Мајнца с намером да убију Отона. Отон I је скршио ту побуну победом 939. у бици код Андернаха, у којој су страдали и војвода од Лорене и војвода од Франконије.

Хенрик Баварски је побегао у Француску, а Отон на то одговара подржавањем Игоа Великог против француског краља и уласком у Француску. Хенрик и Отон су се помирили 941, а Отон се повукао из Француске, тек кад је француски краљ признао да Лорена припада Немачкој.

Да би спречио даље побуне, Отон војводства додељује само блиским члановима породице. Војводство Франконије је држао упражњено као свој посед, а војводство Лорене је предао Конраду Црвеном, пошто се оженио Отоновом ћерком. На сличан начин се осигурао код свих војводстава.

Војни походи у Италији и источној Европи

Италија се налазила у политичком хаосу. Лотар Арлски је умро 950. године. По свој прилици био је отрован. Италијански трон наслеђује Аделаида, удовица последња три краља. Локални племић Беренгар Иврејски је сам себе прогласио краљем, а то је покушао озаконити присиљавањем Аделаиде да се уда за његовог сина. Аделаида је побегла у Каносу и замолила је да Немци интервенишу.

Отонов син Лиутдолф и брат Хенрик нападају Италију сами за себе да би искористили прилику. Отон је био огорчен, па 951. сам напада Италију и присиљава Беренгара Иврејског да се закуне на оданост.

Отон узима Аделаиду себи за жену. Отонова женидба изазива нове побуне. Син Лиутдолф се боји за своју позицију као наследник, па се 953. буни уз помоћ Конрада Црвеног и надбискупа од Мајнца. Отон их кажњава и одузима им Лорену, али сукоби су надаље били променљивог успеха.

Рат са Мађарима и победа

Конрад Црвени и Лиутдолф су направили највећу грешку удружујући се са Мађарима. Велики угарски напади по јужној Немачкој уједињују немачко племство. Племство лишава Конрада и Лиутдолфа њихових титула и поседа, а Отонову позицију потврђују.

Отон побеђује Мађаре у великој бици на Лешком пољу 10. августа 955. и отад се Мађари више не појављују у Немачкој. Мађари су се отада стално настанили у Панонској низији и више нису угрожавали Европу. Отон је тиме учврстио своју позицију у Немачкој.

Отонски систем

Отон је ојачао црквено племство, односно, бискупе и опате на рачун секуларног племства, које му је угрожавало власт.

Створио је неколико начина контроле цркве:

Да би контролисао бискупе и опате створио је институцију краљевског постављања бискупа и опата. Бискупи и опати су постављани као краљевски вазали. Под тим условима црквени избори постају формалност, а краљ попуњава цркву својим рођацима и лојалним службеницима.
Успоставио је систем поседовања цркви. По немачком закону све што је изграђено на нечијој земљи припада ономе чија је то земља, сем ако повељом није дато другачије право. Отон је агресивно захтевао за многе цркве да признају да су на краљевој земљи.
Успоставио је систем секуларних управника црквених имања. Ти управници су добијали део прихода, а њихова позиција није била наследна, него је зависила од краљеве воље.

Отон је дао бискупима и опатима велике комаде земље, на које секуларно племство није имало право опорезивања. У земљама одузетим од Словена на источним границама Отон оснива бискупије и додељује им велике комаде земље.

Те све реформе су ојачале Отонову централну власт, а горњи део немачке цркве деловао је као део краљевског апарата. Током Грегоријанских реформи у XI веку доћи ће до сукоба око моћних бискупија између Отонових наследника и папа, што је познато и као борба за инвеституру.

Царска титула

Гарант независности Папске државе

Почетком седме деценије 10. века Италија је поново запала у политички метеж. Беренгар Иврејски је заузео северни део Папске државе, па је папа Јован XII замолио Отона Великог да интервенише. Отон је помогао у успостављању пређашњег стања, па је 2. фебруара 962. постао цар Светог римског царства.

После тога су цар и папа потписали споразум, по коме је цар гарант независности Папске државе.

Папа ствара савез против Отона

Папа Јован XII се ипак бојао велике моћи Отона Великог, па кад је Отон отишао у Немачку шаље изасланике Мађарима и Византији, с циљем да се створи савез против Отона Великог. Отон Велики се враћа новембра 963, сазива синод бискупа на коме свргавају папу Јована XII и постављају лаика Лава VIII за папу.

Грађански рат

Кад је цар Отон напустио Рим избија грађански рат између присталица Јована XII и присталица цара. Јован XII поново постаје папа након великог крвопролића. При томе је екскомуницирао све оне, који су га свргли. Отон Велики се враћа трећи пут у Рим. Папа Јован је умро пре Отонова доласка, тако да је Отон свргао његовог наследника. Грађане Рима је присилио да дају обећање да неће постављати папу без царског одобрења.

Отон је неуспешно ратовао по јужној Италији неколико пута од 966. до 972. године.

Породично стабло

8. Лиудолф, војвода Саксоније

4. Отон I, војвода Саксоније

9. Oda Billung

2. Хенрик I Птичар

10. perhaps Henry of Franconia

5. Хедвиг од Франконије

1. Отон I

6. Дитрих од Рингелхајма

13. Matilda, Abbess of Herford

3. Матилда од Рингелхајма

7. Reinhild

Референце

^ Freund, Stephan (2013). Wallhausen – Geburtsort Ottos des Großen, Aufenthaltsort deutscher Könige und Kaiser (на језику: German). Schnell und Steiner. ISBN 978-3-7954-2680-4.
^ Heather 2014, стр. 281.

Литература

Althoff, Gerd (2013). Die Ottonen: Königsherrschaft ohne Staat (на језику: German) (3rd изд.). Kohlhammer Verlag. ISBN 978-3-17-022443-8.
Arnold, Benjamin (1997). Medieval Germany , 500–1300 A Political Interpretation. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-333-61091-6.
Barraclough, Geoffrey (1946). The Origins of Modern Germany. Basil Blackwell. Архивирано из оригинала 02. 04. 2012. г. Приступљено 26. 06. 2020. – преко Questia (потребна претплата)
Becher, Matthias (2012). Otto der Große (на језику: German). C.H.Beck. ISBN 978-3-406-63061-3.
Bernhardt, John W. (1993). Itinerant Kingship and Royal Monasteries in Early Medieval Germany, c. 936–1075. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52183-3.
Beumann, Helmut (2000). Die Ottonen (на језику: German) (5th изд.). Kohlhammer Verlag. ISBN 978-3-17-016473-4.
Cantor, Norman F. (1994). The Civilization of the Middle Ages. Harper Perennial. ISBN 978-0-06-092553-6.
Collins, Roger (2010). Early Medieval Europe 300–1000 (3rd изд.). Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-00673-7.
Duckett, Eleanor Shipley (1968). Death and Life in the Tenth Century. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-06172-3.
Gwatkin, H. M.; Whitney, J. P.; Tanner, J. R.; Previté-Orton, C. W., ур. (1922). The Cambridge Medieval History: Volume III. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-04534-6.
Heather, Peter (2014). The Restoration of Rome: Barbarian Popes and Imperial Pretenders. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-936852-5.
Holböck, Ferdinand (2002). Married Saints and Blesseds: Through the Centuries. Ignatius Press.
Keller, Hagen (2008). Die Ottonen (на језику: German) (4th изд.). C.H.Beck. ISBN 978-3-406-44746-4.
Keller, Hagen; Althoff, Gerd (2008). Die Zeit der späten Karolinger und der Ottonen: 888–1024. Gebhardt Handbuch der deutschen Geschichte Band 3 (на језику: German). Klett-Cotta. ISBN 978-3-608-60003-2.
McBrien, Richard P. (2000). Lives of the Popes: The Pontiffs from St. Peter to Benedict XVI. HarperCollins. ISBN 978-0-06-087807-8.
Poole, Reginald L. (април 1911). „Burgundian Notes”. The English Historical Review. 26 (102): 310—317. doi:10.1093/ehr/xxvi.cii.310.
Reuter, Timothy (1991). Germany in the Early Middle Ages 800–1056. Addison Wesley Longman. ISBN 978-0-582-49034-5.
Schutz, Herbert (2010). The Medieval Empire in Central Europe: Dynastic Continuity in the Post-Carolingian Frankish Realm, 900–1300. Cambridge Scholars Publishing. стр. 41—70. ISBN 978-1-4438-1966-4.
Thompson, James Westfall (1928). Feudal Germany (2 vols.). University of Chicago Press. Архивирано из оригинала 28. 10. 2010. г. Приступљено 26. 06. 2020. – преко Questia (потребна претплата)
Zimmermann, Wilhelm (2010) [1st. pub. 1877]. A Popular History of Germany: From the Earliest Period to the Present Day, Volume II. Henry J. Johnson. ISBN 978-1-145-40896-8.
Arnulf of Milan (1072—1077). „Liber gestorum recentium” (PDF). Ур.: Zey, Claudia. Monumenta Germaniae Historica (MGH). Scriptores rerum Germanicarum in usum scholarum separatim editi. Vol. 67 (1994). Translated by W. North. Hahnsche Buchhandlung. ISBN 978-3-7752-5388-8.
Thietmar of Merseburg (1012—1018). „Chronicon Thietmari Merseburgensis”. Ур.: Warner, David A. Ottonian Germany. The Chronicon of Thietmar of Merseburg (2001). Translated by David A. Warner. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-4926-2.
Vita Mathildis reginae posterior (c. 1003, written for Matilda's great-grandson Henry II), ed. Bernd Schütte. Die Lebensbeschreibungen der Königin Mathilde. MGH SS rer. Germ. in usum scholarum 66. Hannover, 1994. 143–202. Edition by Georg Heinrich Pertz. MGH SS 4: 282–302; tr. in Sean Gilsdorf, Queenship and Sanctity, 88–127. Digital MGH archive^{[мртва веза]}.
Bachrach, David (2009). „Exercise of royal power in early medieval Europe: the case of Otto the Great 936–73”. Early Medieval Europe. Wiley-Blackwell. 17 (4): 389—419. doi:10.1111/j.1468-0254.2009.00283.x.
Gallagher, John Joseph (1938). Church and state in Germany under Otto the Great (936–973). Catholic University of America. OCLC 3235092.
Hill, Boyd H., Jr. (1972). Medieval Monarchy in Action: The German Empire from Henry I to Henry IV. Barnes & Noble. ISBN 978-0-389-04652-3.
Howorth, H. H. (1880). „The Spread of the Slaves. Part III. The Northern Serbs or Sorabians and the Obodriti”. The Journal of the Anthropological Institute of Great Britain and Ireland. 9: 181—232. JSTOR 2841974. doi:10.2307/2841974. (потребна претплата)
Lasko, Peter (1995). Ars Sacra: 800–1200. Yale University Press. chapter 9. ISBN 978-0-300-06048-5.
Menzel, Wolfgang (2011) [1st. pub. 1871]. The History of Germany: From the Earliest Period to the Present Time Vol. I. Bell & Daldy. ISBN 978-1-178-77378-1. Архивирано из оригинала 02. 09. 2018. г. Приступљено 26. 06. 2020. – преко Questia (потребна претплата)
Reuter, Timothy (2000). The New Cambridge Medieval History, Vol. III: c. 900–c. 1024. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36447-8.
Althoff, Gerd; Keller, Hagen (1985). Heinrich I. und Otto der Grosse: Neubeginn auf karolingischem Erbe. Muster-Schmidt. ISBN 978-3-7881-0122-0.
Hiller, Helmut (1980). Otto der Große und seine Zeit. List. ISBN 978-3-471-77847-0.
Laudage, Johannes (2001). Otto der Große: (912–973). Eine Biographie. Friedrich Pustet. ISBN 978-3-7917-1750-0.
Schneidmüller, Bernd (2003). Schneidmüller, Bernd; Weinfurter, Stefan, ур. Otto I. Die deutschen Herrscher des Mittelalters. Historische Porträts von Heinrich I bis Maximilian I (919–1519). C.H. Beck. ISBN 978-3-406-50958-2.
Wies, Ernst W. (1998). Otto der Große. Kämpfer und Beter (3rd изд.). Bechtle. ISBN 978-3-7628-0483-3.
Zeller, Bernhard (2006). Liudolfinger als fränkische Könige? Überlegungen zur sogenannten Continuatio Reginonis. Corradini, Richard: Text & identities in the early middle ages, Denkschriften , 344. Band. Forschungen zur Geschichte des Mittelalters vol. 12. Österreichische Akademie der Wissenschaften. Philosophisch-Historische Klasse. стр. 137—151. ISBN 978-3-7001-3747-4.

Спољашње везе

Отон I, његови преци и потомци (језик: енглески)
„Charter given by Emperor Otto for the monastery Hilwartshausen showing the Emperor's seal, 12.2.960”. Collections of the "Lichtbildarchiv älterer Originalurkunden". Philipp University of Marburg. "Guest-Access" and further information.
Urkunde Ottos I. für Stift Geseke, 25. Juni 958

Хенрик I Птичар	Краљ Немачке (936 — 973)	Отон II
Беренгар Фурлански велика пауза	цар Светог римског царства (962 — 973)	Отон II

[1] Freund, Stephan (2013). Wallhausen – Geburtsort Ottos des Großen, Aufenthaltsort deutscher Könige und Kaiser (на језику: German). Schnell und Steiner. ISBN 978-3-7954-2680-4.

[FOOTNOTEHeather2014281-2] Heather 2014, стр. 281.

[1]

[2]

Отон I, цар Светог римског царства