У Србији, конститутивној федералној јединици СФР Југославије, у децембру1990. одржани су општи избори за бирање председника Србије и посланика у Народној скупштини. Председнички избори и први круг парламентарних избора одржани су 9. децембра, док је други круг парламентарних избора одржан 23. децембра. Избори су заказани након ратификације новог устава28. септембра, који су гласачи одобрили на референдуму одржаном у јулу. Ово су били први вишестраначки избори у Србији, а парламентарни избори су били једини који су одржани по систему гласања први пут, у два круга са једночланим изборним јединицама; сви будући избори користили су пропорционалну заступљеност.
Слободан Милошевић је дошао на власт у Србији на 8. седници1987. Он је тада предводио антибирократску револуцију, у којој су његове присталице збациле руководство Црне Горе, Косова и Војводине. После референдума у јулу 1990. године, Милошевићева Социјалистичка партија Србије (СПС), Српски покрет обнове (СПО) Вука Драшковића и Демократска странка (ДС) Драгољуба Мићуновића постали су регистровани. Због ниских услова, 1.701 кандидат кандидовао се за парламент и 32 за председника. Кампању је обележила интензивна поларизација и политички вођени инциденти. СПС је по формирању наследио значајну политичку инфраструктуру, дајући јој немерљиву предност у односу на опозицију којој је недостајало финансирање и инфраструктура. Штавише, СПС је контролисао већину телевизије, радија и новина, који су нападали и дискредитовали противнике, посебно Драшковића, и приказивали СПС као странку мира. Главно питање током кампање био је национализам.
Могућност оркестрирања бојкота избора због неједнаких услова промовисали су СПО и Иван Ђурић из Савеза реформских снага Југославије у Србији током кампање, али је на крају одустала након што је влада пристала на већину њихових захтева крајем новембра. СПС и Милошевић су се фокусирали на позитивне теме и стабилност, а Драшковић на националистичку платформу. ДС и Ђурић су водили кампању по либералном програму. До краја кампање, присталица СПС-а убио је активисту СПО-а. Са излазношћу од 71%, првенствено због бојкота косовских Албанаца, Милошевић је убедљиво победио на председничким изборима у првом кругу, а Драшковић је био други. Упркос томе што је добио 48 одсто гласова, СПС је добио 194 од 250 места у Народној скупштини захваљујући већинском изборном систему са релативном већином.
Опозиција је у почетку тврдила крађу на изборима, али је на крају признала пораз. Посматрачи и политиколози су известили да је дошло до изборних неправилности као што су убацивање гласачких листића и куповина гласова. После избора премијер је постао Драгутин Зеленовић; Убрзо након тога сусрели су га масовни протести у Београду, током којих је Драшковић био заточен, југословенски ратови и формирање Савезне Републике Југославије1992. године. Затим су расписани ванредни избори за децембар 1992. године.
Увод
Расписивању избора претходило је доношење новог Устава Србије, упркос противљењу опозиције, која се залагала да устав буде донет након конституисања вишестраначког парламента по угледу на већину посткомунистичких држава. Ипак, на Јулском референдуму 1990. године, већина бирача изјаснила се да прво буде усвојен највиши законодавни акт, па је тако Србија постала једина држава бивше Југославије која је устав донела у једнопартијском парламенту, пре расписивања вишестраначких избора.
Усвајањем новог устава у септембру 1990. године у Србији је уведен нови изборни систем.[1] 250 посланика Народне скупштине Србије бирано је гласањем у два круга „прво иза себе“. систем од 250 једночланих изборних јединица.[2][3][4] Сви наредни избори у Србији су спроведени по пропорционалном систему.[5][6] Територија изборне јединице могла је да се састоји од више месних заједница, насељених места или једне општине.[7] Бирачи са правом гласа су могли да гласају само за једног кандидата у својој изборној јединици. Кандидата је могла предложити једна или више политичких партија или других регистрованих политичких организација са најмање 100 валидних потписа становника изборне јединице или група грађана. Група грађана, према закону донесеном 1990. године, је политичка ознака која се користи за идентификацију групе од 100 грађана везаних споразумом спремних да учествују на изборима. Кандидата је РИК-у доставио његов предлагач. РИК је могао да одбије кандидата, након чега су недостаци морали да буду исправљени у року од 48 сати ако је кандидат поново поднет. Симбол изборне јединице, назив избора и листа кандидата који су се кандидовали у изборној јединици били су присутни на гласачком листићу.[8] У првом кругу биран је кандидат ако је освојио најмање 50% гласова, док је у другом кругу побеђивао кандидат са највише гласова.[9]
На председничким изборима кандидат је морао да буде становник Србије којег је предложила једна или више политичких партија, политичких организација или група грађана. Кандидат је биран ако је добио већину гласова и ако је на изборима учествовала најмање половина свих бирача. Ако ниједан кандидат није добио већину свих датих гласова, други круг је морао да се одржи у наредних петнаест дана. У другом кругу такмиче се најмање два кандидата са највећим бројем гласова.[10] Избори су се сматрали валидним ако је излазност била најмање 50%; у супротном, расписују се ванредни избори.[1][10] Новоуспостављена функција председника Србије није била церемонијална, већ је имала значајна овлашћења и била је део извршне власти.[1][11]
РИК, локалне изборне комисије и бирачки одбори изборних јединица су надгледали изборе у Србији.[12][13] У време избора, Часлав Игњатовић је био председник РИК-а.[14] Парламентарне и председничке изборе расписао је председник Народне скупштине, који је такође морао да саопшти њихов датум.[15][16] Што се тиче избора 1990. године, Соколовић је расписао председничке и парламентарне изборе 28. септембра за 9. децембар.[17][18] У случају другог круга, други круг парламентарних избора заказан је за 23. децембар. Према закону, парламентарни избори се одржавају на сваке четири године, мада је могуће да се одрже и ванредни избори. Ако дође до ванредних избора, онда председник Србије мора да распише изборе, као и да распусти Народну скупштину.[8] Председнички избори се одржавају сваких пет година. Током изборног дана, бирачи са правом гласа су могли да гласају од 07:00 (UTC+1) до 20:00 на бирачком месту у својој изборној јединици. Бирачи који су били слепи, инвалиди или неписмени могли су да доведу рођаке да гласају у њихово име на бирачком месту.[8] Ово су били први вишестраначки избори у Србији.[19][20]
^Sejdinović, Nedim (17. 11. 2021). „Sa njima nema neizvesnosti” [There is no uncertainty with them]. Vreme (на језику: српски). Приступљено 10. 7. 2024.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Novaković, G. (22. 1. 2009). „Od 250 do jedne izborne jedinice” [From 250 to one electoral constituency]. Politika (на језику: српски). Приступљено 16. 7. 2024.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^ аб„Zakon o izboru predsednika republike” [The Law on the Election of the President of the Republic]. Official Gazette of the Republic of Serbia (на језику: српски). 1 (12). 28. 9. 1990. ISSN0353-8389.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Zakon o izbornu narodnih poslanika” [Law on the Election of People's Deputies]. Official Gazette of the Republic of Serbia (на језику: српски). 1: 13—18. 28. 9. 1990. ISSN0353-8389.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Zakon o izbornu narodnih poslanika” [Law on the Election of People's Deputies]. Official Gazette of the Republic of Serbia (на језику: српски). 1: 13—18. 28. 9. 1990. ISSN0353-8389.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Zakon o izboru predsednika republike” [The Law on the Election of the President of the Republic]. Official Gazette of the Republic of Serbia (на језику: српски). 1 (12). 28. 9. 1990. ISSN0353-8389.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Mihailović, Srećko (1990). „Sondaža javnog mnjenja uoči prvih višestranačkih izbora u Srbiji” [Public opinion survey before the first multi-party elections in Serbia]. Sociološki pregled (на језику: српски) (1). ISSN0085-6320.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
