Олга Скригин (Џепница, 14. новембар 1927 — Београд, 5. фебруар 1997) била је једна од најпознатијих српских пионира или доајена југословенске и српске монтаже с краја 20 века.
Школовала се у Београду и припадала је првој послератној генерацији филмских монтажера у Југославији.
Радила је већи број документарних и играних филмова, а од 1949. прелази на дугометражне игране филмове урадивши за скоро 50 година монтажу 50 филмова.
Њени најпознатији монтажерски радови су свакако филмови „црног таласа“ у југословенском филму који су освајали награде у иностранству а кући добијали критике на основу критичког односа према Титу.
Сарађивала је са назначајнијим редитељима који су били представници црног таласа попут: Живојин Павловић (Капи,воде,ратници, Непријатељ, Кад будем мртав и бео- добитник Златне Арене у Пули, Буђење пацова, Црвено класје, Лет мртве птице, Хајка), Здравко Рандић (Ципелице на асфалту, Земљаци ,Опклада, Трагови црне девојке, Лептиров облак.
Радила је монтажу целог филмског опуса Жоржа Скригина : Њих двојица, Потрага, Крвава кошуља, Госпођа министарка, Друг председник центарфор и други), затим филмове Александра Ђорђевића (Отписани, Повратак отписаних, Стићи пре свитања, Мила Ђукановића (Не дирај у срећу, Мушкарци, Инспектор, Палма међу палмама) и других.
Најпознатији њени монтажерски радови су још и половина филмског опуса једног од најбољих југословенских и српских редитеља данашњице , представника Прашке школе Горана Паскаљевића чији филмови су освајали награде у земљи и широм иностранства (Чувар плаже у зимском периоду, Пас који је волео возове, Посебан третман, Сутон, Варљиво лето 68, Анђео чувар, Време чуда (филм), Танго аргентино.
Била је у браку са једним од пионира југословенске кинематографије, сниматељем и редитељем Жоржом Скригином.
Монтажа филмова
Спољашње везе
