Олга Димитријевић (1984) српски је драматург, драмска списатељица и позоришна критичарка.
Биографија
Дипломирала је на катедри за драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Мастерирала је на одсеку родних студија Централноевропског универзитета у Будимпешти тезом Тело народне певачице на српској естради: конструкције националних идентитета после 2000. године.[1][2]
Завршила је алтернативни курс женских студија у Центру за женске студије у Београду.[1]
Писала је позоришне критике за магазине Време и Театрон.[1]
Она је чланица редакције QТ магазина и Центра за квир студије, као и предавачица на филмским трибинама у Дому омладине.[3]
Похађала је неколико радионица и семинара у Европи и региону.[1]
Живи и ради у Београду и Ријеци.[4]
Награде
- Награда Хартефакт фонда, за драму Радници умиру певајући, 2011.
- Стеријина награда за текст савремене драме, за драму Радници умиру певајући, 2012.
- Награда „Борислав Михајловић Михиз”, 2015.
- Награда Стеријиног позорја за оригинални драмски текст, за драму Како је добро видети те опет, 2015.[5]
- Награда „Анђелка Милић”, за уметнички рад који промовише родну равноправност, 2019.[6]
- Стеријина награда за текст савремене драме, за драму Радио Шабац, 2021.
Дела
- Мир, мир, мир - нико није квир, есеј, 2008.
- Интернат, драма
- Моја ти, драма
- Народна драма, драма
- Радници умиру певајући, драма
- Ја често сањам револуцију, драма
- Само да се поздравимо, драма
- Драма о крају света, драма
- Црвена љубав, драма
- Слобода је најскупља капиталистичка реч (са Мајом Пелевић), драма
- Лепа Брена проџект (са Владимиром Алексићем), драма
- Лоунли пленет (са групом аутора), драма
Референце
