Поред ових одликовања, Повереништва народне одбране Националног комитета ослобођења Југославије је 14. септембра1944. године установило Партизанску споменицу 1941. која је представљала знак државног признања свим првоборцима, тј. учесницима Народносослободилачке борбе од 1941. године. Она није предстваљала стандардно југословенско одликовање и није третирана у законима о одликовањима, већ у посебном „Закону о Партизанској споменици 1941“.
Године 1946, три године од проглашења Јосипа Броза Тита за Маршала Југославије, установљен је и додељен Маршалски знак, посебан беџ направљен искључиво за Тита. Није сматран за одликовање.
„Закон о одликовањима ФНРЈ“ од 14. новембра1955. године са изменама и допунама из 1956, 1960. и 1961. године регулисао је материју из ове области. Према њему, одликовања су додељивана појединцима, војним јединицама, привредним и друштвеним организацијама, а додељивао их је указом председник Републике, а од 1980. године Председништво СФРЈ. Предлоге за доделу одликовања подносило је Савезно извршно веће, надлежни републички и покрајински органи, савезни секретар за народну одбрану (за војна лица, јединице и установе ЈНА) и савезни секретар за спољне послове (за стране држављане и стране и међународне организације и установе). Комисија за одликовање Председништва СФРЈ оцењивала је и одлучивала о предлозима, које је затим подносила председнику СФРЈ, а касније председнику Председнштва СФРЈ.
Последња одликовања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије додељивана су до 27. априла1992. године када је ступањем на снагу „Уставног закона за спровођење Устава Савезне Републике Југославије“ престао да важи закон о одликовањима СФРЈ. Савезна скупштина Савезне Републике Југославије донела је 4. децембра1998. године „Закон о одликовањима СРЈ“ у којем су задржана нека ранија одликовања СФРЈ, као нпр. Орден народног хероја, Орден слободе, Орден за храброст, Орден југословенске заставе и др. Ова одликовања задражана су и током постојања Државне заједнице Србије и Црне Горе све до 2006. године.