26. октобра 1961. стиже вест да је Андрић добио Нобелову награду за књижевност. Док прима телеграме и честитке, Андрић се присећа прошлости, враћа се у време савезничког бомбардовања и борби за ослобођење Београда 1944. године када је живео у Призренској улици, код свог пријатеља и адвоката Бране Миленковића и његове сестре Каје.

Нобелова награда скренула је пажњу не само на дела Иве Андрића већ и на његову биографију. Углед добитника највеће награде на свету представља и углед земље из које долази. Државне службе, задужене да тај углед осигурају, прегледају снимак са војне параде у Берлину 1940, где се Андрић, тада дипломата Краљевине Југославије, види у непосредној близини Хитлера.

Државни врх Југославије доживљава Нобелову награду као признање земљи за неблоковску и несврстану политику коју води. Добрица Ћосић пожурује Тита да пошаље Андрићу телеграм којим ће му честитати. На конференцији за штампу Андрић одговара на новинарска питања о Босни и детињству чиме призива сећање на боравак у Сарајеву 1945, одлазак на мајчин гроб, скупштину ЗАВНОБИХ-а и сусрете са Елијем Финцијем и школским другом Бором Јевтићем.

Припреме за Стокхолм увелико трају. Са Вером Стојић, својом вишедеценијском сарадницом, секретарицом и особом од поверења, Андрић пролази распоред обавеза у Шведској кроз који се открива њихов компликовани однос.

Док се на телевизији емитује драма Свечаност рађена по његовој приповеци, Андрић одлази у шетњу до Призренске у посету Каји и Брани које није видео од када се одселио из њиховог стана.

Држава и даље ради на угледу Нобеловца и помно чешља његову прошлост. Андрић креће на Фрушку Гору у викендицу пријатеља Младена Лесковца. У возу му човек који се представља да је новинар предаје кутију у којој је некада био орден који је оставио Брани Миленковићу на чување. На Фрушкој Гори са Лесковцем обилази цркве и манастире.

У Београду 1961. влада епидемија жутице. Андрић са Кочом Поповићем, Вучом и Чолаковићем пролази протокол путовања и добија инструкције поводом могућих питања о дисиденту Миловану Ђиласу чија књига "Разговори о Стаљину" треба да изађе у Њујорку. Андрић са Вером Стојић ради на говору за доделу награде.

Јован Ћирилов, драматург Југословенског драмског позоришта чији је председник управног одбора Андрић био, тражи дозволу за драматизацију Проклете авлије. Андрић се сећа 1914. и својих тамничарских дана и времена када је, пуштен из затвора, конфинацију провео код мајке у Овчареву и манастиру Гуча Гора дружећи се са фратрима.

У Београду у Биоскопу "Цензура" функционери гледају Андрића на додели Нобелове награде. Андрић се из Стокхолма враћа са Милицом преко Швајцарске, земље у коју је почетком рата одбио да се склони и одлучио да рат проведе са својим народом. Сећање га води у 1941. када са Милицом и Ненадом Јовановићем стиже у окупирани Београд и смешта се у стан породице Миленковић. Следе испитивања у Специјалној полицији и притисак да потпише квислиншки Апел српском народу. Андрић одбија да потпише Апел и покушава да се дистанцира од окупационе власти.