Николај Гамалеја

Николај Гамалеја
Гамалеја 1940-их
Лични подаци
Пуно имеНиколај Фјодорович Гамалеја
Датум рођења(1859-02-17)17. фебруар 1859.
Место рођењаОдеса, Руска Империја
Датум смрти29. март 1949.(1949-03-29) (90 год.)
Место смртиМосква, Руска ССР, Совјетски Савез
ДржављанствоРуска Империја
СССР
ОбразовањеНоворусијски универзитет у Одеси
Петроградска војно-медицинска академија
Научни рад
Пољемикробиологија, етиологија, епидемиологија
ИнституцијаСвезавезно друштво микробиолога, епидемиолога и инфектолога
АкадемијаАкадемија наука СССР
Совјетска академија медициснких наука
Познат поразвоју цепива
НаградеОрден Лењина (2)
Орден Црвене радничке заставе
Државна награда „Стаљин”

Николај Фјодорович Гамалеја (рус. Никола́й Фёдорович Гамале́я, укр. Мико́ла Фе́дорович Гамалі́я; 17. фебруар 1859 — 29. март 1949) био је совјетски лекар, научник и пионир у микробиологији и истраживању цепива.

Школовање

Гамалеја је рођен у Одеси, у Руској Империји (данашња Украјина). Дипломирао је на Новорусијском универзитету у Одеси (данас Универзитет у Одеси) 1880. године и на Петроградској војно-медицинској академији 1883. године. Касније је постао угледни локални одески лекар.

Доприноси науци и јавноме здрављу

Радио је у лабораторији Луја Пастера у Француској 1886. године. Када се вратио у Одесу, пратио је Пастеров модел када придружио Иљи Мечникову у организацији бактериолошке станице у Одеси за студије цепљења против беснила и научних истраживања за борбу против куге и колере код говеда, дијагностиковању испљувака за јектике и припремању вакцина против антракса.[1] Одески бактериолошки институт је постао прва бактериолошка посматрачка страница у целој Империји.

Упркос лошој инфраструктури и малом броју особља, научници су успели да схвате услове под којима би вакцинација против беснила била најефикаснија.[1] Гамалејин предлог за коришћење убијених бацила у вакцинама против колере је касније успешно примењиван у широм обиму цепљења.[1] Сличне истраживачке станцице су убрзо основане у Кијеву (1886), Дњепру (1897) и Чернигову (1897).[2]

После одбране дисертације о етиологији колере 1892. године (објављена је годину дана доцније), Гамалеја је био директор Одескога бактериолошког института (1896-1908). После проучавања лизије бактерије Bacillus anthracis, Гамалеја је 1898. године открио антитела која уништавају бактерија која су данас познатија као бактериолизини.[3]

Гамалеја је покренуо јавноздравствену кампању истребљења пацова у борби против куге у својој родној Одеси, као и упозоравајући да су ваши преносиоци тифуса.[4] У периоду од 1910. до 1913. године је уређивао научни часопис Хигијена и санитарије.[3][5]

Гамалејин каснији рад, укључујући организовање снабдевања и дистрибуције вакцина против малих богиња за Црвену армију, направио је један од кључних корака ка коначном искорењивању малих богиња у СССР-у.[6]

Гамалеја је аутор више од 300 академских публикација о бактериологији, био је члан Академија наука СССР-а и Совјетске академије медициснких наука. Био је такође шеф Свезавезног друштва микробиолога, епидемиолога и инфектолога.

Награде

Добио је висока признања Совјетскога Савеза међу којима су и два Лењинова ордена, Орден Црвене радничке заставе и 1943. године Државну награду Стаљин.

Високо цењене Гамалејине државне почасти укључивале су два Лењинова ордена, Орден Црвене заставе рада и Државну Стаљинову награду 1943. године.

Смрт и наслеђе

Гамалеја је умро 29. марта у Москви, сахрањен је на гробљу Новодевичје у том граду.

Федерални истраживачки центар за епидемиологију и микробиологију у Москви, у Руској Федерацији носи његово име.

Извори

  1. ^ а б в Zalkind, Semyon (2001). Ilya Mechnikov: His Life and Work. Honolulu, Hawaii: University Press of the Pacific. стр. 96—98. ISBN 978-0-89875-622-7. .
  2. ^ Melikishvili, Alexander (2006). "Genesis of the Anti-Plague System: The Tsarist Period". Critical Reviews in Microbiology 32, pp. 19–31. ISSN 1040-841X.
  3. ^ а б Melikishvili, Alexander (2008). "Annex: Biosketches of Scientists and Other Public Figures Who Played Important Roles in the Evolution of Tsarist Russia’s Anti-Plague System". In Sonia Ben Ouagrham-Gormley, Alexander Melikishvili, and Raymond A. Zilinskas, The Soviet Anti-Plague System, James Martin Center for Nonproliferation Studies. Retrieved 26 February 2011.
  4. ^ Podolsky, Edward (1972). Red Miracle: The Story of Soviet Medicine. New York: Beechhurst Press. стр. 222. ISBN 0-8369-2818-0. .
  5. ^ „Hygiene and sanitation”. Izdatelstvo Meditsina. Архивирано из оригинала 11. 04. 2022. г. Приступљено 27. 03. 2022. 
  6. ^ Podolsky, Edward (1972). Red Miracle: The Story of Soviet Medicine. New York: Beechhurst Press. стр. 224. ISBN 0-8369-2818-0. .

Додатна литература