Немири на Косову и Метохији 2000.

Немири на Косову и Метохији 2000.
Део ратова у Југославији
Америчка војска и особље УН у потрази за оружјем у Косовској Митровици, 21. фебруар 2000.
Датум16. фебруар — 6. јун 2000.
Локација
Косово и Метохија, Србија, СР Југославија
Стране у цивилном сукобу
Број
1.700 бивших припадника ОВК
непознато
45.000 војника
Уједињене нације 26 полицајаца УНМИК
Жртве
непознато
непознато
1 руски КФОР миротворац (ПОР)[1]
Уједињене нације запаљена возила УНМИК

Немири на Косову и Метохији 2000. (алб. 2000 Trazirat në Kosovë e Metohi) су исход усвајања Резолуције 1244 од 10. јуна 1999. Немири су се водили између КФОР, Албанаца и Срба. Трајали су од 16. фебруара до 6. јуна 2000. Погинуо је непознат број Албанаца и Срба, а непознат је и број повређених, док је миротворац руског контингента КФОР преминуо од прострелних рана, а возила УНМИК су запаљена.

Позадина

Резолуција 1244 била је одређена да реши озбиљну хуманитарну ситуацију и обезбеди слободан повратак свим избеглицама на простор Косова и Метохије. У Резолуцији се осуђују насиље над цивилним становништвом, као и терористички акти, а подсећа на надлежност и мандат Хашког трибунала. Такође потврђује суверенитет и територијални интегритет Савезне Републике Југославије (СРЈ), истовремено позивајући на аутономију Косова и Метохије.[2] Резолуција је одобрила међународно цивилно и безбедносно присуство на Косову и Метохији.[3] Потврдила је потребу за хитним распоређивањем међународног цивилног и безбедносног присуства и овластила успостављање КФОР. Одговорности међународног безбедносног присуства чиниле су одвраћање нових непријатељстава, праћење повлачења Војске Југославије, демилитаризацију Ослободилачке војске Косова (ОВК) и обезбеђивање безбедног окружења у које би избеглице могле да се врате.

Косовска Митровица је дефакто подељена, а институције северног дела града насељеног Србима и севера Косова и Метохије финансира Србија.[4] Специјални представник УН Бернар Кушнер рекао је о подели: „Морате мислити на реакцију Срба. Једино место где се осећају заштићено је на северу — то је једноставно чињеница”.[5] Насилни немири Албанаца[6] у октобру 1999. довели су до 184 повређених и једне смртне жртве након отпора Срба у покушају да се током септембра спроведу Албанци преко моста на Ибру.[5] Септембра 1999. УНМИК је прихватио трансформацију ОВК у снаге цивилне безбедности које броје 5.000 припадника — Косовски заштитни корпус (КЗК).[6]

Догађаји

Мост на Ибру који је делио град постао је поприште насилних сукоба између КФОР, Албанаца и Срба.[4] У фебруару у Косовској Митровици погинули су српски полицајац и лекар, а рањена три официра и један лекар.[7] Аутобус УН који је превозио српске избеглице у Косовској Митровици погођен је противтенковском ракетом, а истог месеца је у српски кафић бачена граната.[4] Срби су се побунили, а осам људи је погинуло (7 Албанаца је погинуло у једном инциденту, како је пријављено 5. фебруара),[5] возила УНМИК су изгорела, а француски војници КФОР повређени.[4] Између 2. и 20. фебруара око 1.700 Албанаца, Турака и Бошњака напустило је Косовску Митровицу.[5] Албанци су 16. фебруара напали колону аутобуса убивши 12 Срба.[5] У Гњилану је 26. фебруара убијен угледни српски лекар.[1] Војник руског контингента КФОР преминуо је од прострелних рана задобијених 29. фебруара у Србици.[1] После фебруарских немира, КФОР је повећао свој број војника, који је до тада износио 30.000.[6] Међутим, насиље се наставило, а УНМИК и КФОР су критиковани што нису заштитили Србе.[6]

У међувремену, наочиглед КФОР, основана је Ослободилачка војска Прешева, Медвеђе и Бујановца (ОВПМБ), албанска паравојна формација у јужној Србији, чији су припадници обучавани у Копненој зони безбедности (КЗБ).[8] Неки ветерани ОВК прешли су у ОВПМБ, која је вршила нападе на локалну полицију са намером да Косову и Метохији уступи подручја насељена Албанцима.[8]

СРЈ се 8. марта пожалила на ескалацију насиља, што је доказ који по њиховим речима потврђује да је ОВК и даље активна.[7] Дана 15. марта десила се још једна притужба СРЈ која пожалила КФОР због неуспостављања проширене безбедносне зоне у Косовској Митровици, током које је 16 српских цивила повређено шок-бомбама и сузавцем.[7] СРЈ је деловање КФОР видела као подршку Албанцима, притисак на Србе да се иселе са Косова и Метохије и изразила очекивање да ће КФОР обезбедити сигурност и нормалан живот у Косовској Митровици, „последњем уточишту Срба на Косову и Метохији”.[7] Француски контингент КФОР је наишао на контроверзе,[9] а њихове мере за спречавање немира називане су „кукавичлуком”, заоштравајући односе са другим трупама КФОР и УНМИК. Дански војници су се жалили, а полиција УН се осећала напуштено.[4] У периоду од априла до септембра СРЈ је издала неколико докумената Савету безбедности УН о насиљу над Србима и другим неалбанцима.[7] Дана 6. јуна граната је бачена на гомилу етничких Срба који су чекали аутобус на градском тргу у Грачаници, при чему су три особе повређене, након чега су уследили грађански немири.[10]

Статистика УНМИК о злочинима и застрашивању у Приштини и Гњилану са већинским албанским становништвом 2000. потврдила је раније речи СРЈ о присилном протеривању етничких Срба и других неалбанских мањина.[11]

Последице

Група наоружаних Албанаца напала је 22. јануара 2001. полицијску станицу у Републици Македонији близу границе са Србијом, односно Косовом и Метохијом, убивши полицајца и ранивши још тројицу, чиме су започели сукоби у Републици Македонији.[12] Паравојна формација Ослободилачка национална армија (ОНА) састојала се од бивших припадника Ослободилачке војске Косова (ОВК) са Косова и Метохије и Републике Македоније, као и припадника Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца (ОВПМБ), младих албанских екстремиста и националиста из Републике Македоније и страних исламистичких плаћеника.[13]

У фебруару 2001. разјарена руља Албанаца напала је француски континтент и запалила оклопна возила КФОР након што је једно албанско дете убијено у Косовској Митровици, верујући да је то била провокација Срба.[4] Жртва је био 15-годишњи дечак који је убијен у нападу гранатом, који је уследио након што је одбијање Срба да се дозволи повратак Албанаца у Косовску Митровицу изазвало вишедневне нереде.[5] Дана 16. фебруара 2001. српски аутобус у пратњи КФОР нападнут је у експлозији бомбе на даљинско управљање у близини Подујева, у којој је било 12 мртвих и 40 рањених.[11] У бомбашком нападу у априлу 2001. на Србе у Приштини једна особа је погинула, а четворо је повређено (добровољац ОВК Роланд Бартецко је касније проглашен кривим).[14]

Дана 8. априла 2002. локални Срби су напали и ранили 26 УНМИК полицајаца који су постављали контролни пункт у Косовској Митровици.[5] УНМИК је успоставио своју управу у Косовској Митровици 25. новембра 2002.[4]

Иако су се стопе криминала смањиле 2003, насиље и злочини против српске и других мањина били су забрињавајући.[15] Дана 12. априла 2003. бомба је експлодирала на железничком мосту на северу Косова и Метохије, убивши двоје, међу којима је био и подметач — официр Косовског заштитног корпуса (КЗК). Одговорност је преузела албанска екстремистичка организација.[15] Специјални представник је 17. априла навео групу као терористичку.[15] Дана 19. маја убијен је политичар Србин из Клокота, а нападнута су два стара Србина.[15] У Обилићу су 4. јуна убијена тројица Срба.[15] У августу 2003. експлозивне направе постављене у српској енклави Клокот уништиле су пет кућа Срба, уз неколико повређених, укључујући и два америчка војника КФОР.[16] Дана 13. августа у пуцњави у Гораждевцу убијена су два српска младића, а четворица су рањена.[15] Дана 18. августа, један Србин је умро од рана задобијених у пуцњави 11. августа, а други је тешко рањен у пуцњави на повратничком месту у близини Клине.[15] Дана 31. августа у експлозији у Церници код Гњилана повређена су четири Србина, а један је погинуо.[15] Насилни инциденти додатно су појачали осећај несигурности међу српском мањином, док је УНМИК полиција предузела мере безбедности у мањинским подручјима.[15] Злочин против УНМИК се повећао, при чему је снајпериста убио полицајац УНМИК 3. августа, док је припадник КПС убијен у близини Ђаковице 6. септембра, а на другог припадника КПС пуцано је у Приштини 10. септембра.[15] Ниво насиља је стално растао од краја 2003.[9] Дана 17. марта 2004. поново су избили насилни немири усмерени против Срба, који су због свог обима постали познати као мартовски погром.

Референце

  1. ^ а б в United Nations 2002, стр. 364.
  2. ^ Mitra, Saumya (2001). Kosovo: economic and social reforms for peace and reconciliationСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. World Bank Publications. стр. 7. ISBN 978-0-8213-4942-7. 
  3. ^ Miller, Judith (11. 6. 1999). „Security Council backs peace plan and NATO-led force”. The New York Times. 
  4. ^ а б в г д ђ е Janssens 2015, стр. 115.
  5. ^ а б в г д ђ е Licklider & Bloom 2013, стр. 134.
  6. ^ а б в г Imogen Bell (2002). Central and South-Eastern Europe 2003. Psychology Press. стр. 633—. ISBN 978-1-85743-136-0. 
  7. ^ а б в г д United Nations 2002, стр. 360.
  8. ^ а б Yonah Alexander; Richard Prosen (15. 8. 2015). NATO: From Regional to Global Security Provider. Lexington Books. стр. 93—. ISBN 978-1-4985-0369-3. 
  9. ^ а б Ray Murphy (10. 5. 2007). UN Peacekeeping in Lebanon, Somalia and Kosovo: Operational and Legal Issues in Practice. Cambridge University Press. стр. 196—. ISBN 978-1-139-46380-5. 
  10. ^ „Civil unrest in Gračanica”. 
  11. ^ а б Boyle 2011, стр. 107.
  12. ^ Zidas Daskalovski (2004). The Macedonian Conflict Of 2001: Between Successful Diplomacy, Rhetoric And Terror (PDF). Centre for Post-Communist Studies, St. Francis Xavier University. Архивирано из оригинала (PDF) 2012-05-03. г. Приступљено 2016-02-27. 
  13. ^ Kolstø 2009, стр. 173.
  14. ^ „German guilty of Pristina bomb attack”. BBC. 10. 5. 2002. 
  15. ^ а б в г д ђ е ж з и United Nations 2005, стр. 425.
  16. ^ Serbian Studies. 18. North American Society for Serbian Studies. 2004. стр. 315. 

Литература