Мохамед Реза Пахлави (персијски: محمد رضا پهلوی; Техеран, 26. октобар1919 — Каиро, 27. јул1980)[1] познат и као Мохамед Реза Шах, је био последњи иранскишах.[2] На власт је дошао након абдикације оца Резе Пахлавија под совјетско-британским притиском због његове симпатије према Немачкој у Другом светском рату. У уставној кризи1953. дошао је у сукоб с председником владе и вођом Националне странке Ирана Мохамедом Мосадиком, који се противио великим овлашћењима шаха и учествовању странога капитала у иранској нафтној индустрији. Мохамед Реза Пахлави се склонио у Италију, али се после интервенције војске, која му је пружила подршку, вратио у земљу и оборио Мосадика с власти. Реформама 1963. покушао је да модернизује државу. Повезаност с америчким капиталом, претерано богаћење и одвлачење богатства из земље, недемократски режим власти с ослонцем на војску и насилно гушење опозиције, изазвали су отпор народа, на који су почели највише утицати верске вође муслимана шиита. Незадовољне масе, предвођене ајатолахом Рухолахом Хомеинијем, спровеле су револуцију против шаха и династије Пахлави, па је Мохамед Реза под свеопштим притиском 1979. напустио земљу. Када је у марту 1979. референдумом изгласана Исламска национална република Иран, власт династије Пахлави формално је престала.
Мохамед Реза Шах узео је титулу Шаханшах („Краљ краљева“)[3] 26. октобра 1967. Он је био је други и последњи монарх Пахлавијеве куће. Мохамед Реза Шах Пахлави је имао неколико других титула, укључујући наслов Аријамер („Светлост Аријаца“) и Бозорг Артештаран („Врховни командант“). Његов сан о ономе што је називао „великом цивилизацијом“ (перс.تمدن بزرگ) у Ирану довео је до брзе индустријске и војне модернизације, као и до економских и социјалних реформи.[4][5]
У октобру 1971. Иран је обележио годишњицу од 2.500 година непрекидне персијске монархије од оснивања Ахеменидског царства од стране Кира Великог. Паралелно са овом прославом, Мохамeд Реза је променио мерило иранског календара из хеџре на почетак Првог персијског царства, мерено од крунисања Кира Великог.[7] Мохамед Реза је такође увео Белу револуцију, серију економских, социјалних и политичких реформи са прокламованом намером трансформисања Ирана у глобалну силу и модернизације нације национализацијом одређених индустрија и давањем бирачког права женама. Током његове 38-годишње владавине, Иран је потрошио милијарде на индустрију, образовање, здравство и оружане снаге и уживао је стопе економског раста веће од Сједињених Држава, Енглеске и Француске. Национални доходак такође је порастао 423 пута. До 1977, ирански издаци за оружане услуге учинили су га петом најјачом војном силом на свету.[8]
Мохамед Реза изгубио је подршку шиитског свештенства Ирана и радничке класе због наводне корупције повезане са њим и краљевском породицом, угушивања политичких дисидената путем иранске обавештајне агенцијеСАВАК (укључујући хапшење до 3.200 политичких затвореника), широко распрострањено мучење и затварање политичких неистомишљеника,[9] протеривање странке Тудех, подршке САД и Велике Британије његовом режиму, његове политика модернизације, секуларизма, сукоб са богатим трговцима познатим под именом базари, односа са Израелом и сукоба са левичарима и исламистима.
До 1978. године, овај политички немир постао је народна револуција која је довела до свргавања монархије.[10]Масакр на тргу Јалех, где је његова војска покосила стотине до хиљаде демонстраната;[11] пожар Биоскопа Рекс, подметнути пожар за који је углавном али погрешно окривљиван на САВАК у Абадану; пребези и побуне у оружаним снагама,[12]Мухарем протести преко 5 милиона Иранаца; и састанак западних лидера који је шах сматрао повлачењем њихове подршке, учинили је његову позицију у Ирану неодрживом. Он је отишао из Ирана у егзил[13] 17. јануара 1979. Мада је шак говорио на Западу да он преферира да напусти земљу, него да пуца на свој народ,[14] број људи које су шах и његова војска убили током револуције крећу се од 2000 (западне процене) до 60000 (тврдње Исламске Републике Иран).[15] Убрзо након тога, Иранска монархија је формално укинута, а Иран је проглашен исламском републиком коју је водио Рухолах Хомеини (на западу познат као Ајатолах Хомеини). Шах је умро у егзилу у Египту, чији му је председник Анвар Садат одобрио азил.
^Kabalan, Marwan J. (2020). „Iran-Iraq-Syria”. Ур.: Mansour, Imad; Thompson, William R. Shocks and Rivalries in the Middle East and North Africa. Georgetown University Press. стр. 113. „After more than a year of civil strife and street protests, Shah Mohammad Reza Pahlavi left Iran for exile in January 1979.”
^Nahai, Gina B. (2000). Cry of the Peacock. New York: Simon and Schuster. стр. 180—181. ISBN0-7434-0337-1. Приступљено 31. 10. 2010.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Afkhami, Gholam Reza (2009). The Life and Times of the Shah. University of California Press. стр. 4. „"His mother, who was of Georgian origin, died not long after, leaving Reza in her brother's care in Tehran."”
^Haddad-Adel, Gholam-Ali; et al. (2012). The Pahlavi Dynasty: An Entry from Encyclopaedia of the World of Islam. EWI Press. стр. 3. „His mother, Nush Afarin, was a Georgian Muslim immigrant […]”
David Harris, (2004). The Crisis: the President, the Prophet, and the Shah—1979 and the Coming of Militant Islam. New York: Little, Brown & Co. ISBN0-316-32394-2. .
