Миомир Радосављевић Пики

миомир радосављевић пики
Миомир Радосављевић Пики
Лични подаци
Датум рођења1921.
Место рођењаНеготин, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти1943.
Место смртиНеготин, Подручје Војног заповедника у Србији,
Нацистичка Немачка

Миомир Радосављевић Пики (Неготин, 1921 — Салаш, 1943), учитељ, песник, музичар, један од организатора Крајинског партизанског одреда, члан КПЈ, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе.

Биографија

Миомир Радосављевић Пики рођен је 1921. године у Неготину. Основну школу и Учитељску школу завршио је у родном Неготину. Био је учитељ, члан и руководилац омладинске организације у Неготину, члан среске партијске организације и члан Омладинске секције Удружења Тимочана и Крајинаца у Неготину.[1]

Члан Савеза комунистичке омладине Југославије постао је 1939. године, а већ 1941. примљен је и у Комунистичку партију Југославије.

Један је од организатора демонстрација 27. марта 1941. у Неготину против Тројног пакта.[2]

Политички рад

Новембра 1939. године у присуству Добривоја Радосављевића Бобија, Љуба Нешић је формирао први актив Савеза комунистичке омладине Југославије у Неготину чије су руководство чинили: Миомир Радосављевић Пики, тада ученик Учитељске школе у Неготину, Аца Патлиџановић, ученик гимназије и Милић Настић Оџа, обућарски радник.[3]

Када је 30. марта 1941. године у Неготину формирано месно руководство СКОЈ−а за Миомир Радосављевић Пики, тада већ у илегали, изабран је за руководиоца. У руководству су поред њега били и Драгољуб Стевановић Милинко и Стојанка Радосављевић Наташа, Пикијева сестра.[4]

Почетком јула исте године постао је и члан руководства неготинске партијске организације. Присуствује састанку у Бадњеву код Неготина, којим је руководио Љуба Нешић и на којем је договорено да се почне са припремама за формирање Крајинског партизанског одреда.

На првом састанку бораца Крајинског партизанског одреда, 16. августа 1941. у строју је заједно са још 17 бораца био и Миомир Радосављевић Пики. У другој половини септембра 1941. Пики постаје члан Штаба Крајинског партизанског одреда, задужен за културно−просветни рад.

После страдања Крајинског партизанског одреда на Стеванским ливадама, када гину Љуба Нешић, Стефанија Михајловић, Раде Недељковић и други, Миомир Радосављевић Пики, заједно са Станојем Гачићем и Иваном Глигоријевићем остаје, са оружјем, илегално на терену Тимочке и Неготинске крајине.[4] Крије се у Рајцу код стрица који није симпатизер покрета, а највећи део времена у току зиме 1941/1942. проводи у шумама и подруму свог стрица. И онако нежног здравља постаје тежак плућни болесник, а због слабе исхране и немогућности да се лечи све је више исцрпљен.[5]

Крајем 1941. године повезује се са среским комитетом КПЈ. У марту 1942. сестра Стојанка Радосављевић Наташа повезује га са Бранком Поповићем, чланом Окружног комитета. Враћа се у Рајац и наставља лечење код симпатизера покрета. У лето 1942. са Момчилом Ранковићем формира у Рајцу пет борбених група. Позадинским радом се бави све до пролећа 1943. када на овај терен долази новоформирани Крајински партизански одред. Са њим Пики одлази на терен Зајечара и Књажевца где се пребацује као борац у Тимочко−заглавски партизански одред и учествује у акцијама. У борби код Троглан−баре и Кренте је рањен и здравље му је поново нарушено. С јесени одлази на терен Неготинске крајине и креће се око села Мокрања, Чубре и Неготина.[5]

Четници су га ухватили у близини Салаша, 31. децембра 1943. године и заклали заједно са Јакшом Савељићем, судијом из Салаша.[6]

Стваралаштво

Миомир Радосављевић Пики је по причама сабораца био изузетно талентован музичар и песник. Децембра 1941. у Крајинском партизанском одреду компоновао је песму „Отаџбина”, која је почињала стиховима: „Омладина целе земље бије сада крвави бој”.[7] Забележени су и стихови:

Спомен обележја

Неготинским првоборцима, међу којима је и Миомир Радосављевић Пики и његова сестра Стојанка Радосављевић Наташа, подигнута је на улазу у неготинско гробље Спомен костурница.

На њиховој кући у улици Стојанке Радосављевић 12 у Неготину у којој је 1939. одржан први састанак напредне омладине Неготина постављена је 1959. Спомен плоча.[8]

Његовим именом названа је и једна од улица у Неготину.

Галерија

Референце

  1. ^ Перић, Милан (1973). Неготин и Крајина - Раднички покрет од 1871. до 1941. Неготин: Заједница културе СО Неготин, Новинска установа „Тимок” Зајечар. стр. 127. 
  2. ^ Благојевић, Божидар (1988). Неготин и Крајина од 1941. до 1944. Неготин: РО Музеј Крајине и Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча. стр. 20. 
  3. ^ Перић, Милан (1973). Неготин и Крајина - Раднички покрет од 1871. до 1941. Неготин: Заједница културе СО Неготин, Новинска установа „Тимок” Зајечар. стр. 138. 
  4. ^ а б Жикић Јован, Ђуричић Михајло, Стојановић Божидар и Брзуловић Слободан (2011). Па се памти - Неготинска крајина 1940—1945. Неготин: Савез бораца Народноослободилачког рата општине Неготин, Штампарија „Терција” Бор. стр. 135. ISBN 978-86-87041-06-6. 
  5. ^ а б Група аутора (1970). Шездесет година Учитељске школе у Неготину. Неготин: Учитељска школа „Саво Драгојевић”. стр. 96. 
  6. ^ Станковић, Момчило (1997). Никад побеђени. Неготин: Музеј Крајине Неготин. стр. 117. 
  7. ^ Перић, Милан (1969). Хронологија радничког и народноослободилачког покрета у Крајини, Кључу и Поречу 1871—1945. Неготин: Историјски архив Неготин, Кладово, Мајданпек и Новинска установа „Тимок” Зајечар. стр. 61. 
  8. ^ Плавшић, Никола (2014). Крајинска споменица жртава у ратовима Србије 19. и 20. века. Неготин: Историјски архив. стр. 300. ISBN 978-86-84187-36-1.