Златна и Сребрна медаља за ревносну службу за жене 1876—1878., позната и као Медаља кнегиње Наталије је било одликовање Кнежевине Србије. Медаљу је установио кнез Милан Обреновић 27. маја 1878. године и додељивана је за негу и помоћ војницима у српско-турским ратовима (1876—1878). Медаља, основана у два разреда као Златна и Сребрна, је била прво основано „дамско” одликовање у Кнежевини, и највећи број носилаца су биле чланице Београдског женског друштва које је хуманитарним радом допринело ратном напору.
Увођењем медаље у орденски систем Кнежевине, жене по први пут у нововековној српској историји, еквивалентно са мушкарцима, почињу да истичу стечена одликовања, што доприноси афирмацији жена у јавним пословима. Медаљом кнегиње Наталије је започета и пракса одликовања које су носила назив супруга владара, што ће бити настављено касније оснивањем Медаље краљице Наталије и Медаље краљице Драге.
Уз медаљу је додељивана и повеља. Постојане су две серије медаље и све медаље су израђене у радионицама у Бечу. Током времена употребе додељено је 17 златних и 58 сребрних медаља. Медаља кнегиње Наталије је део скупине одличја које је основала Кнежевина Србије за потребе рата — Медаље за храброст 1877-1878, Медаље за ревносну службу 1878 и Споменице на рат 1878.
Оснивање медаље је везано за хуманитарни рад Београдског женског друштва, које је основано годину дана пре избијања Првог српско-турског рата, и у ширем смислу је део питања еманципације жена у Кнежевини Србији.[6] Београдско женско друштво је 17. маја1875. године, са одобрењем Владе, основала група угледних добростојећих београдских дама са циљем спремања сиромашних девојака у ваљане раднице, помоћи сиромашнима и хуманитарним радом. На дан оснивања друштво је имало двадесет и пет чланица, од којих је деветнаест изабрано у управу друштва, а за председницу је изабрана Катарина Миловук, управитељка Више женске школе. Избијањем устанка у Босни и Херцеговини 1875. године друштво је скупљало прилоге у новцу и стварима и слало где је било најпотребније. Избијањем српско-турских ратова друштво се укључило са својом болницом и започело сарадњу са Друштвом Црвеног крста које је основано 1876. године.[7][8] Оснивањем Медаље за ревносну службу за жене су се, пола века након што је кнегиња Персида Карађорђевић, као кнежева супруга, понела султанско одликовање (етим. Tasvir-i Hümayun Nişanı) (tr), створили друштвену услови да и жене понесу јавна одликовања за своје заслуге еквивалентно са мушкарцима.[9] Како истиче историчарка уметности Ирена Ћировић:
Особље прве женске болнице Београдског женског друштва: Милка Котуровић, др Марија Зиболд, Божена Сњећива (чеш. Snětivá) и ученица Даринка Вујић (седе), др Штајнер, др Раиса Свјатловска (стоје), Музеј науке и технике, Одељење историје медицине, Београд;
„
[...] Султанско одликовање које је Персида добила као кнежева супруга, представља и први познат случај одликовања жене у Србији 19. века. Од тада ће проћи још неколико деценија, када су се створили услови да и жене понесу јавна одликовања за своје заслуге, еквивалентно са мушкарцима. Искључене из јавних послова и професионалног рада, такву могућност добиле су тек са организованим хуманитарним ангажовањем у време српско-турских ратова. Пресудну улогу у томе имало је тек основано Београдско женско друштво, чији су циљеви, између осталог, били усмерени на хуманитаран рад. Одмах по избијању рата 1876. године, чланице друштва укључиле су се у бригу о рањеницима и то отварањем болнице, у којој су цела управа и лечење били у њиховим рукама. Са докторкама које су стигле из страних лекарских мисија и добровољним болничаркама, негу рањеника и сва одржавања у болници обављале су чланице Женског друштва, које је уједно било и финансијер ове установе. Ипак, њихова организованост и пожртвовање нису били довољна гаранција за државне власти — по поновном избијању Српско-турског рата1877, тадашњи војни министар Сава Грујић забранио је да се жене примају за болничарке, остављајући им простора само за улогу надзорница, као и за бригу о организацији и снабдевању болница. Друштво је током рата било ангажовано и на другим активностима, сакупљању новчане помоћи за болнице, као и за пострадале у рату. По позиву кнегиње Наталије, чланице су учествовале и у радионици рубља коју је кнегиња отворила у малом Кнежевом двору током рата. Израђени санитетски материјал дат је Друштву Црвеног крста, а део је поклоњен сиромашнима.[6] Иницијални ангажман жена који су донеле ратне прилике, може се сврстати у општу линију која је обележила делатност женских организација након тога. Хуманитарни рад, као и едукативно-просветни, донео је уједно нова искуства којима су сазревале идеје о већој улози жене у друштву и њиховој јавној позицији. У том светлу може се видети и промена коју је донело њихово учешће у ратним збивањима. Као награду за патриотско деловање, држава је успоставила нову медаљу за заслуге, као прво одликовање такве врсте намењено женама. Указом кнеза Милана, 27. маја 1878. установљена је Медаља кнегиње Наталије, под чијим је иначе протекторатом стајало и Женско друштво.[10] [...]
Одмах по установљењу одличја је почела и његова додела, углавном чланицама Женског друштва и његових подружница по српским градовима, које су се истакле у ревносној служби и нези ратних рањеника. Како су у службеном гласилу, „Српским новинама”, поименице, објављивани спискови награђених медаљом, то је додатно, медијски, допринело афирмацији жена у контексту заслуга за патриотски рад.[11] Како истиче Ћировић: „У јавном дискурсу тиме уведена слика о заслужним женама, била је кореспондентна и са искуствима самих чланица, које су изједначавале свој ангажман током рата са војном обавезом мушкараца, називајући га и својом „светом дужношћу“. Уједно се такав рад може разумети и у перспективи еманципацијске потврде, у име доказа о способности жена за јавни круг деловања. Ипак, он није протицао без подозрења у конзервативним круговима. О томе је писала и Милка Гргурова, глумица и књижевница, иначе и болничарка у српско-турским ратовима. У њеној причи „Мара Буњевка” описана је девојка која одлучује да буде болничарка, због чега наилази на осуду средине која је таквим девојкама приписивала нечасне намере.”[12]
Са почетком употребе Медаље кнегиње Наталије, па на даље, жене су на јавним наступима и свечаностима еквивалентно са мушкарцима почеле да истичу своја одликовања,[13] те, премда је медаља основана за бригу о болеснима и рањенима за време српско-турских ратова, убрзо ово популарно и лепо одликовање постаје ствар престижа међу дворским дамама.[3] Тако је медаља постала обавезан моменат у портретним представама њених носилаца, сведочећи о новом идентитетском обрасцу жене као носиоца јавне заслуге. Како истиче Ћировић, успостављање одликовања жена, почев са Наталијином медаљом, постао је норматив који је доприносио њиховој јавној афирмацији.[14]
Портрети неких од носилаца Медаље кнегиње Наталије
Детаљ са портрета Јелене Грјуић. На свечаној балској хаљини она истиче султански Орден Доброчинства (етим. Şefkat Nişanı) (en) првог степена, Орден Црвеног крста, те Златну медаљу кнегиње Наталије којом је награђена 1878. године док је била потпредседница Женског друштва.[16][4]
Сва одликовања у ратовима за ослобођење и независност 1876 — 1878. је додељивао Књаз Милан као врховни командант војске. Кнез је у ратове ушао са титулом вазалног кнеза — „ЊЕГОВА СВЕТЛОСТ ГОСПОДАР И КЊАЗ СРПСКИ МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ IV. ВРХОВНИ КОМАНДАНТ”, а из ратова изашао као први независни кнез са новом титулом: „ЊЕГОВО ВИСОЧАНСТВО ГОСПОДАР И КЊАЗ СРПСКИ МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ IV. ВРХОВНИ КОМАНДАНТ”. Промена у титули се одразила и на име медаље.[18]
Тако је у оснивачкој наредби од 27. маја 1878. године Медаља кнегиње Наталије једноставно названа „Златна и Сребрна медаља за ревносну службу са натписом „за помагање рањених и болних војника у рату 1876, 1877 и 1878. године” за женске особе.”[18][19] У првим доделама, 28. маја и 10. августа 1878. назив је други — „Медаља Њене Светлости Књагиње Наталије за ревносну службу”, а касније, након доношења закона о новим титулама кнежевског пара од 22. августа, у доделама од 4. новембра 1878. до 3. априла 1881. назив је — „Медаља Њеног Височанства Књагиње Наталије за ревносну службу”. Под овим именом медаља је додељивана све док 22. фебруара 1882. године није престала законска основа за њено додељивање — када је Кнежевина Србија проглашена у Краљевину.[18]
Носиоци
Иако се радило о „дамским” одликовањима, медаље је додељивао кнез Милан Обреновић као „врховни командант”, а потписивао их је министар војни. Ингеренција министарства војног за доделе овог одликовања је, према истраживачима Павелу Цару и Томиславу Мухићу, прилично неуобичајена и резултат је непостојања уврежених норми и правила о додељивању одликовања у том времену.[3]
Премда је у „Опредељењима о одличјима за Ослобођење и Независност” чланом 35. било прописано „Ко је год доликован таковским крстом ма којег степена, или медаљом за храброст, његово ће се име штампати у шематизму државном”, у службеном државном гласилу, „Српским новинама” су се, као већ споменуто, одмах објављивала имена одликованих свим одличјима, па тако и Медаљом кнегиње Наталије. Скоро све одликоване су биле чланице Женског друштва и његових подружница.[20] Како истиче истраживач Љубомир Стевовић, у Српским новинама су два пута 1878. године дате корекције спискова, те коначни спискови како су објављени гласе:
Његова Светлост Књаз Српски Милан М. Обреновић IV., врховни командант, ценећи и уважавајући заслуге, стечене у рату за ослобођење и независност, благоволео је на предлог министра војног, превисоком наредбом од 28. маја 1878. године одликовати:[21]
Златном медаљом за ревносну службу Њене Светлости Књагиње Наталије:
Његова Светлост, Господар и Књаз Наш Милан М. Обреновић IV., врховни командант војске, ценећи и уважавајући заслуге стечене у рату за ослобођење и независност, неговањем и потпомагањем болних и рањених војника, благоволео је, на предлог министра војног, превисоком наредбом својом, од 10. августа 1878. године одликовати:[22]
Сребрном медаљом, Њене Светлости Књагиње Наталије, за ревносну службу:
1.
Г-ђу Ермину Николићку, бившу надзорницу београдске војне болнице
2.
Г-ђу Јелену Лукићку, надзорницу београдске војне болнице
3.
Г-ђу Милку Савићку, надзорницу београдске војне болнице
4.
Г-ђу Драгу Миловановићку, бившу нудиљу при београдској војној болници
5.
Г-ђицу Јелену Пејчиновићеву, бившу нудиљу при београдској војној болници
6.
Г-ђу Љубицу Грујићку, бившу нудиљу у IV. резервној београдској болници
7.
Г-ђицу Анку Јоксимовићеву, бившу нудиљу у IV. резервној београдској болници
8.
Г-ђу Марију Јоксићку, бившу надзорницу у II. београдској резервној болници
9.
Г-ђу Перку Ђурићку, бившу нудиљу у II. београдској резервној болници
10.
Г-ђицу Јованку Михајиловићеву, бившу нудиљу у II. београдској резервној болници
11.
Г-ђу Драгу Јаковљевићку, чланицу женског друштва у Крагујевцу
12.
Г-ђу Каролину Петровићку, чланицу женског друштва у Крагујевцу, надзорницу резервне болнице у Крагујевцу
13.
Г-ђу Софију Илићку, бившу надзорницу резервне болнице у Шапцу
14.
Г-ђу Милеву Бркићку, надзорницу резервне болнице у Јагодини
Г-ђу Катарину Ценићку, председницу подружине у Брзој-Паланци
17.
Г-ђу Милеву Симићку, председницу подружине у Паланци
18.
Г-ђу Јелисавету Марјановићку, председницу подружине у Карановцу.
Његово Величанство Господар и Књаз наш Милан М. Обреновић IV, врховни командант војске, ценећи и уважавајући заслуге стечене у Рату за ослобођење и независност, око неговања рањеника и болника, благоволео је превисоком наредбом својом од 4. новембра 1878. године одликовати:[23]
Сребрном медаљом Њеног Височанства Књагиње Наталије за ревносну службу:
1.
Г-ђу Мару Мутавџићку, надзорницу болнице у Крушевцу
Његово Величанство Господар и Књаз наш Милан М. Обреновић IV, врховни командант војске, ценећи и уважавајући заслуге стечене у Рату за ослобођење и независност, око неговања рањеника и болника, благоволео је на предлог Министра војног превисоком наредбом својом од 31. јула 1879. године одликовати:[23]
Златном медаљом Њеног Височанства Књагиње Наталије за ревносну службу:
1.
Г-ђу Љубу Петровићку, председницу подружине крушевачког женског друштва
Сребрном медаљом Њеног Височанства Књагиње Наталије за ревносну службу:
2.
Г-ђу Анку К. Павловићку, председницу подружине нишког женског друштва
3.
Г-ђу Катарину М. Павловићку, касирку подружине нишког женског друштва
4.
Г-ђу Надежду Л. Лазаревићку, деловоткињу подружне нишког женског друштва
Његово Величанство Господар и Књаз наш Милан М. Обреновић IV, врховни командант војске, ценећи и уважавајући заслуге стечене у Рату за ослобођење и независност, око неговања рањеника и болника, благоволео је превисоком наредбом својом од 22. фебруара 1880. године одликовати:[23]
Сребрном медаљом Њеног Височанства Књагиње Наталије за ревносну службу:
1.
Г-ђу Милку Миловановићку
2.
Г-ђу Анку Ж. Недићку
Његово Височанство Књаз, врховни командант, благоволео је на предлог министра војног, наредбом од 3. априла 1881. године наградити:[23]
Златном медаљом Њеног Височанства Књагиње Наталије за ревносну службу:
1.
Г-ђу Ц(ају). Петронијевићку
2.
Г-ђу А(нку). Цукићку
Према увидима Стевовића једини носилац медаље који ју је добио а да није објављен у „Српским новинама” је Сребрна медаља кнегиње Наталије која је 11. фебруара 1879. године додељена Стани А. Ђ. Поповић, чланици пододбора Ужичког црвеног крста и помоћници газдарице резервних болница ужичких.[23] Медаља и припадајућа јој повеља о одликовању се чувају у Народном музеју у Ужицу.[23][24] Стевовић је стога мишљења да је број одликованих нешто већи од броја објављених у списковима, јер се увек нешто више одликовања подели него се званично објави.[23]
Стевовић тако, према доступним подацима, закључује да је књаз Милан у седам наврата, од 28. маја 1878. до 3. априла 1881. године укупно поделио 17 златних и 58 сребрних медаља кнегиње Наталије. За време прве доделе, док је званични назив медаље гласио „Медаља Њене светлости Књагиње Наталије за ревносну службу” подељено је 14 златних и 48 сребрних медаља. У четири касније доделе, од 4. новембра 1878. до 3. априла 1881. године, под именом „Медаља Њеног Височанства Књагиње Наталије за ревносну службу” додељене су само 3 златне и 9 сребрних медаља. Стевовић закључује да је закључно са медаљом додељеном Стани Поповић, подељено најмање 14 златних и 53 сребрне медаље основне варијанте медаље из радионице „Винсент Мајерови синови” [в. опширније испод], ако не и која више. Како надаље наводи Стевовић: „Кад се на 53 сребрне медаље дода још 5 сребрних медаља додељених 1879. и 1880. године, видимо да има 58 познатих додела медаља II класе. Вероватно је од Винсент Мајера прво наручено 15 златних и 60 сребрних медаља. Винсент Мајерова медаља са алком има трагове позлате, а Ротеова медаља има позлату у савршеном стању, тако да може да се претпостави да су то две златне медаље из 1881. године”.[25] [две медаље за које Стевовић претпоставља да је реч о златним медаљама из 1881. године су једна Винсент Мајерова медаља из Војног музеја у Београду и једна у збирци Милана Стојановића [стање 2007. године];[26]]
Табеларни приказ историје употребе Медаље кнегиње Наталије. Аутор табеле је Љубомир Стевовић:[23]
Број додела
ДАТУМ ДОДЕЛЕ
ЗЛАТНЕ МЕДАЉЕ
СРЕБРНЕ МЕДАЉЕ
1.
28. мај 1878.
14
30
2.
10. август 1878.
—
18
3.
4. новембар 1878.
—
4
4.
11. фебруар 1879.*
—
1
5.
31. јули 1879.
1
3
6.
22. фебруар 1880.
—
2
7.
3. април 1881.
2
—
Број укупно додељених медаља
17
58
Сребрна медаља Стане Поповић, указ није објављен у Српским новинама
Изглед, израда и ношење
Медаља кнегине Наталије из Збирке за новац и медаље Музеја града Београда.[27]
Основна серија медаље израђена је у облику броша, димензија 62 x 40 милиметара, у чијем се средишњем пољу налази латиничнимонограм кнегиње Наталије. Монограм је аплициран на црвено емајлирано средишње поље.[3][28][29] Феминитетни моменат медаље је уносила плаво емајлирана трака свезана у доњем делу у машну,[11] на коју је аплициран српски грб, а којом је уоквирено средишње поље са монограмом. На траци је ћирилицом исписана девиза: „ЗА ПОМАГАЊЕ РАЊЕНИХ И БОЛНИХ ВОЈНИКА У РАТУ 1876-77-78 Г.”.[3][28][29][11][19] Медаљон је обавијен двема зелено емајлираним ловоровим гранчицама укрштеним испод плаве траке. На горњи део медаљона је учвршћена емајлирана кнежевска круна. Наличје медаљона је глатко, са иглом за прикопчавање медаље за одећу.[3][28][29]
Брош је аплициран на машну у бојама српске тробојке помоћу жичаних наставака заварених на наличје медаље. Крајеви машне су каткад засечени, а каткад се завршавају декоративним ресицама од позлаћене срме.[3][30]
Медаље су израђене од сребра. Златна медаља је цела позлаћена, док је код Сребрне медаље позлаћен само краљичин монограм. Порекло израде основне серије медаља није могуће утврдити јер ни један сачуван примерак није сигниран, што је како истичу истраживачи одликовања Томислав Мухић и Павел Цар, прилично необично имајући у виду да се ради о службено додељиваном моделу. Мухић, типолошким поређењем са другим српским одликовањима, медаљу је повезао са варијантом Ордена таковског крста из 1877. године (велики модел) који је такође производ непознате, највероватније радионице из Беча. Како истиче, оба одликовања носе заједничке детаље израде, истакнуто карактеристично решење хермелинских украса на лицу круне.[3][30] Стевовић пак наводи примерке из основне серије за које наводи да су из радионице „Винсент Мајерови синови” из Беча.[30]
Медаље из прве серије су додељиване у кутијама смеђе боје на чијем поклопцу је отиснут окруњени грб Кнежевине Србије кога придржавају два грифона.[3]
Осим основне серије медаље, израђивана је и знатно раскошнија варијанта медаље, која је за разлику од основног модела у облику медаље а не броша. Монограм на овој варијанти је изведен нешто једноставније, није „распеван” као на првој варијанти. У надвишењу медаље повезницом је причвршћена круна истих димензија као и са Ордена таковског крста IV степена, кроз коју је провучена алка за истицање на врпци. Девиза одликовања изведена је крупнијим словима него на првој варијанти. Врпца је такође сложена у машну чији се крајеви завршавају декоративним ресицама. Наличје медаље је украшено декоративним гравурама. Постојане су варијанте ове медаље које у надвишењу уместо кнежевске имају краљевску круну, што је супротно пропису и према мишљењу Мухића и Цара највероватније је реч о накнадно нарученој замени круне након проглашења Краљевине 1882. године, када је бивша кнегиња стекла титулу „Њено величанство краљица Наталија”. Ову варијанту медаље су израђивале бечке радионице „Винсент Мајерови синови” (етимолошки: Vincent Mayer's Söhne) (de) и „Роте и Нефе” (de).[31][30][29] Варијанта произведена у радионици „Роте и Нефе” је додељивана у срцоликој кутији црвене боје са златом штампаним грбом династије Обреновића на поклопцу и произвођачевим потписом унутра.[32][33]
Начин ношења медаље није био изричито прописан, а на портретима и фотографијама одликованих дама видљив је уобичајени начин истицања дамских одликовања на левом рамену.[3]
Иначе, док већина истраживача наводи да је монограм кнегиње на медаљи латиничног писма,[3][29] истраживач Љубомир Стевовић пак наводи да је реч о великом писаном ћирилчном слову „Н”. Као главни аргумент Стевовић наводи пример из текста са указа који је ишао уз медаљу, са ког се, према овом истраживачу, види да је заправо реч о великом писаном ћириличном слову „Н”, док се у заглављу указа види краљичин монограм писан штампаном ћирилицом.[18]
Цртеж Медаље кнегиње Наталије какав га је објавио Максимилијан Грицнер1893. године у свом познатом орденском приручнику.[34][28]
Портрет краљице Наталије са именом са леве и Медаља кнегиње Наталије десно на рекламном паковању фабрике цигар папира „Поповића и Радовановића” из Ваљева, колекција Брзак.[35]
Повеља
Повеља за Сребрну медаљу кнегиње Наталије којом је 10. августа 1878. године одликована Милева Симић, председница друштва у Паланци. Повељу је потписао министар војни, а кнегиња на повељи је титулирана „Њена Светлост Књагиња”; Збирка Небојше Митровића [стање 2009. године][36][37]
Уз медаљу је додељивана и повеља о одликовању, коју је, као напоменуто, додељивао кнез Милан Обреновић као „врховни командант”, а потписивао их је министар војни. Повеље медаља су израђене по узору на повеље за Ордене таковског крста и Медаље за храброст из раздобља српско—турског рата 1877—1878. Постоје две врсте повеља које се међусобно разликују једино по наведеној титули кнегиње Наталије. На првој верзији повеља кнегиња је титулирана као „Њена Светлост Књагиња”, а на другој као „Њено Височанство Књагиња”.[3][38]
Повеље су штампане на пресавијеном пергамент папиру формата 21 x 34 центиметра у Државној каменорезници у Београду, и носе потпис аутора: „Рерих лит.”. Уз ивицу повеље је рам од флоралних мотива. Горе у средини је монограм кнегиње Наталије са кнежевском круном. На средини доњег дела рама два крилата грифона придржавају грб Обреновића — овај грб је увео кнез Михаило након Светоандрејске скупштине и повратка династије Обреновић; Српски штит уоквирен крунисаном змијом која себе гризе за реп, све закриљено плаштом са кнежевском круном у надвишењу. На средини флоралног рама, лево, је персонификација славе — девојка са ловоровим венцем у једној и књигом у другој руци, док је на десној средини рама персонификацијамудрости — девојка са змијом око десне и пехаром у левој руци.[37]
Предлагач, име одликоване, степен медаље, датум и потпис Министра војног су уношени руком. На основу познатог броја и датума додела, Стевовић закључује да је додељено 66 повеља прве врсте (14 за златне и 48 за сребрне медаље) и 13 повеља друге врсте (3 за златне и 10 за сребрне).[39]
Повеља за Сребрну медаљу за ревносну службу за жене 1876—1878 којом је 11. фебруара 1879. године одликована Стана Поповић, чланица одбора ужичког Црвеног крста и помоћница газдарице резервних болница ужичких. Верзија повеље где је кнегиња титулирана као „Њено Височанство Књагиња”; Збирка Народног музеја у Ужицу.[36][37]
Повеља за Орден таковског крста „о врату” којим је 1. јануара 1878. године одликован генералштабни пуковник Милојко Лешјанин. Повеља је из периода доделе Ордена таковског крста у српско-турским ратовима.[40]
Николић, Десанка (1971). Наша одликовања до 1941 : из колекције Војног музеја у Београду. Београд: Војни музеј, (Београд : Просвета).COBISS.SR108440839
![Портрет Јелене Грујић, супруге Јеврема Грујића, рад сликара Стеве Тодоровића, 1888. година. Грујићева је, попут портрета њеног мужа који је урадио исти сликар, представљена као заслужна личност са одликовањима. Дом Јеврема Грујића у Београду.[15]](%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Steva_Todorovi%C4%87_-_Portret_Jelene_Gruji%C4%87,_1888.jpg)
![Детаљ са портрета Јелене Грјуић. На свечаној балској хаљини она истиче султански Орден Доброчинства (етим. Şefkat Nişanı) (en) првог степена, Орден Црвеног крста, те Златну медаљу кнегиње Наталије којом је награђена 1878. године док је била потпредседница Женског друштва.[16][4]](%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Portret_Jelene_Grjui%C4%87,_detalj.png)
![Катарина Миловук, управница Више женске школе у Београду и прва председница Женског друштва. Прва је одликована Медаљом кнегиње Наталије, златним разредом. На фотографији истиче исту, затим Медаљу краљице Наталије, Крст Друштва Српског црвеног крста и Орден Светог Саве III степена.[17][4]](%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Milovuk_Katarina.jpg)
![Цртеж Медаље кнегиње Наталије какав га је објавио Максимилијан Грицнер 1893. године у свом познатом орденском приручнику.[34][28]](%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Medaille_van_Koningin_Nathalie_naar_Gritzner.jpg)
![Портрет краљице Наталије са именом са леве и Медаља кнегиње Наталије десно на рекламном паковању фабрике цигар папира „Поповића и Радовановића” из Ваљева, колекција Брзак.[35]](%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Kraljica_Natalija_na_papiru_za_duvan.png)
![Повеља за Сребрну медаљу за ревносну службу за жене 1876—1878 којом је 11. фебруара 1879. године одликована Стана Поповић, чланица одбора ужичког Црвеног крста и помоћница газдарице резервних болница ужичких. Верзија повеље где је кнегиња титулирана као „Њено Височанство Књагиња”; Збирка Народног музеја у Ужицу.[36][37]](%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Povelja_Medalje_kneginje_Natalije,_verzija_2.png)
![Повеља за Орден таковског крста „о врату” којим је 1. јануара 1878. године одликован генералштабни пуковник Милојко Лешјанин. Повеља је из периода доделе Ордена таковског крста у српско-турским ратовима.[40]](%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Povelja_Ordena_takovskog_krsta_iz_perioda_srpsko-turskih_ratova.png)
.svg)
