Манастириште код села Ивање
Манастириште код села Ивање је археолошки локалитет на коме се налазе остаци православне цркве из 13. до 14 века.[1] Делећи судбину свог народа, овај божански храм је срушен (не зна се кад) и претворен у развалине које и даље окупљају народ Ивање, са 88 пунолетниа становника, просечна старост 65,7 година, да слави Бога.[2] Положај и време настанка Аехеолошки локалитет Манастириште са остацима средњовековне цркве, налази се код села Ивање у општини Бојник у Јабланичком округу на обронцима планине Радан. Или како је наведено у једном запису из 1880. године:
Према њеној основи, употребљеном грађевинском материјалу и занатским поступком којим је црква грађена може се датовати на период 13 до 14. века. Сигурне и последње податке о постојању цркве у Ивању (тада Ивахње), налазимо у попису Области Бранковића, из 1455. године, у коме се наводи да у селу Ивање (тада Ивахње), постоји црква у којој је чинодејствовао поп Оливер.[4] Статус и категорија заштитеЗбог свог историјског, архитектонског и верског значаја археолошки локалитет Манастириште код села Ивање, проглашено је за „Културно добро“ и уведено у централни регистар споменика културе у Републици Србији. Као основ за упис у регистар послужило је решење Завода за заштитуту и научно проучавање споменика културе НРС бр.671/48 од 6. маја 1948. године. Надлежни завод који води локални регистар и бригу о овом археолошком локалитету је: Завод за заштиту споменика културе Ниш.[5] ИсторијаПрошлост Топлице и Дубочице под српском влашћу може се пратити од средине 12. века, у време када је област Жупе Топлица и Реке припадала Стефану Немањи као део његове удеоне кнежевине, док је Дубочицу, која се природно наслањала на његову област добио од византијског цара Манојла I. О значају читавог овог подручја у српској средњовековној држави најбоље говори чињеница да је Топлица, већ крајем 12. века, имала статус веће територијалне и управне целине – земље. У њеном саставу налазиле су се у овом периоду и жупе Дубочица и Реке.[6] Средиште земље Топлице померено је у позном средњем веку у Дубочицу. Након оснивања самосталне српске цркве 1219. године, основана је Топличка епископија, која ће касније бити уздигнута на ранг митрополије. Њена духовна власт пружала се на целој територији земље Топлице. У том раздобљу највероватније је настала и црква код села Ивање. Након пропасти Душановог царства Топлица и Дубочица наћи ће се у саставу државе кнеза Лазара, а затим и у саставу српске Деспотовине све до коначног пада под османску власт 1454. године. Већ наредне 1455. године формиран је Крушевачки санџак у чији су састав ушле. Према попису Области Бранковића, из 1455. године у селу Ивање (тада Ивахње), са 29 кућа, у којима је живело 30 домаћинстава, постојала је црква у којој је чинодејствовао поп Оливер.[4] Наведени догађаји означили су за становништво Топлице и Дубочице почетак живота у измењеним политичким, социјалним, административно-територијалним, верским и културним околностима, али истовремено и почетак борбе за очување националног и духовног и верског идентитета, када је већи број цркава и манастира порушен под најездом Османлија. Такву судбину задасила је и цркву чији остаци постоје на лолалитету Манастириште код села Ивање.[7][8] Опис грађевинеЦрква је некада била једнобродна грађевина са изнутра полукружном а споља тространом апсидом и припратом на западној страни. До данас је сачуван северни зид наоса у виси од око 1,5 до 2 m, апсида и западни зид припрате од око 0,50 m, док је јужни зид цркве прекривен шутом и растињем.[2] Миша Ракоција, из Завода за заштиту споменика културе Ниш је у свом извештају, са обиласка цркве прегледом шута констатовао:
Црква је зидана притесаним каменом уз употребу опека, док ивице чине лепо обрађени тесаници. Између припрате и наоса је улазни отвор некада уоквирен клесаним довратницима.[2] На северној страни припрате су улазна врата у храм, мада није искључено да се у храм улазило и са западне стране. Врата која су била лучно надвишена каменим блоком са жлебом за учвршћивање, који се ослањао на довратнике. Ови делови репрезентативно замишљеног портала данас се налазе обрушени у простору припрате.[2] Јужно од цркве, на удаљености од око 20 метар видљив је масиван зид од ломљеног камена (дужине 5 m, дебљине 0,60 m), који је према мишљењу нишких археолога највероватније до манастирског комплекса са црквом, нашта упућује и топоним, можда Св. Ђорђа чије постојање наводе откривени извори.[2] Види јошРеференце
Литература
Спољашње везе |
||||||||||||||||||||
