Луј XV Љубимац (фр.Louis XV, le Bien-Aimé,[1]1710 — 1774) био је праунук Луја XIV, Војвода анжујски 1710—1715, краљФранцуске и Наваре у периоду 1715—1774.[2] У почетку владавине био је омиљен владар и тако добио надимак „љубимац“. Међутим, Лујеве друштвене реформе и ратови које је водио нису били успешни, док је приватно живео расипнички и у друштву љубавница. Тиме је изгубио наклоност народа и умро је непопуларан. Време његове владавине карактерише распад апсолутизма и феудализма и опадања привреде.
Његова владавина од скоро 59 година (од 1715. до 1774. године) била је друга најдужа у историји Француске, надмашена је само његовим претходником Лујем XIV, који је владао 72 године (од 1643. до 1715).[3] Године 1748, Луј је вратио Аустријску Холандију, добијену у бици код Фонтеноја 1745. Он је уступио Нову Француску у Северној Америци Великој Британији и Шпанији по завршетку катастрофалног Седмогодишњег рата 1763. Он је инкорпорирао територије Војводства Лорене[4][5][6] и Корзиканске Републике[7][8] у Краљевину Француску. Историчари генерално критикују његову владавину, наводећи како су извештаји о његовој корупцији осрамотили монархију, док су његови ратови исцрпили ризницу и донели малу добит. Мањина научника оспорава ово гледиште, тврдећи да је оно резултат револуционарне пропаганде. Његов унук и наследник Луј XVI наследио је велико краљевство коме су биле потребне финансијске и политичке реформе које ће на крају довести до Француске револуције 1789.
Биографија
Луј XV је био син Марије-Аделаиде од Савоје и Луја од Бургундије. Оба родитеља су му умрла 1712, а остала Лујева браћа су умрла као деца. На престо је дошао наследивши га од прадеде, Луја XIV. Крунисан је по традицији у Ремсу1722, али без присуства јавности. До свог 13. рођендана, 15. фебруара 1723, владао је уз помоћ рођака, регентаФилипа, војводе од Орлеана. Време од 1715. до 1723. у француској историји назива се период регентства.
Лујев учитељ од 1714. је био кардинал Флери. Кардиналов контроверзни стил васпитања је од краља направио неодлучну и пасивну особу. После смрти војводе од Орлеана 1723, на Флеријево инсистирање краљ је поставио војводу од Бурбона за премијера, а на његову сугестију га и прогнао 1726. Када је Луј са 16 година преузео пуну власт, Флерија је поставио за водећег министра у свом кабинету.
Морао је да на двору представља моћног владара по узору на свог прадеду, а сам је био склон приватности и животу изван церемонија. Оженио се 1725. осам година старијом Маријом Лешћинском, кћерком бившег краља Пољске Станислава Лешћинског.[2] У мираз је добио право да прикључи Лорену Француској после смрти њеног оца. Заједно су имали једанаесторо деце, од којих су сва умрла у детињству или без наследника. Историчари тумаче Лујеву склоност љубавницама, од којих је најпознатија Мадам де Помпадур, његовом несигурношћу сирочета које је одрасло без мајке и које у животу тражи замену за мајчинску нежност.[2]
Тестамент Луја XIV
Првог септембра 1715. године, краљ Луј XIV преминуо је од гангрене. Тиме се завршила његова владавина које је трајала читаве 72 године.
У августу 1714. године, Луј XIV је написао тестамент по коме ће нацијом управљати регентство састављено од 14 чланова све док нови краљ не постане пунолетан. Филип, војвода од Орлеана, нећак Луја XIV, именован је за председника већа, али су се све одлуке доносиле гласањем већине. Састав већа, који је укључивао и легитимне синове Луја XIV, војводу Мајне и грофа од Тулуза, значио је да неће све ићи по вољи војводе од Орлеана.
Рат и спољна политика
Рат за аустријско наслеђе
Француска је била успешна у Рату за аустријско наслеђе (1740—1748),[2] где су се Французи и Пруси борили против Аустријанаца, Британаца и Холанђана. До 1748. Француска је окупирала целу Јужну Низоземску (данашњу Белгију), тада најбогатију европску регију. Краљ је тиме дошао на врх популарности.
Међутим, Миром из Ахена, склопљеним 1748, Луј је шокирао свој народ и Европу тиме што је пристао да врати Јужну Низоземску Аустрији. Луј је у души био миротворац, за разлику од прадеде Луја XIV, и задовољавао се да влада својом краљевином у облику шестоугла (pré carré, квадратно поље) без мењања граница. Сматрао је да је његов задатак да унапреди своју државу, а не да је прошири. Рекао је да мир склапа „као краљ, а не као трговац“. Овакав став је поздрављен међу европском дипломатијом, али је у Француској дочекан на нож. Краљева популарност је нагло опала. Парижани су сковали фразу: „глуп као мир“ (фр.Bête comme la paix). Историчари сматрају да је јавно изражавање незадовољства 1748. било први пример појаве јавног мњења у политичкој историји Француске.
Седмогодишњи рат
До 1755, на хоризонту су се појавили нови облаци рата. Французи и Енглези су се већ сукобљавали у Северној Америци и без формалне објаве рата. Неколико месеци касније, јануара 1756. Британија и Пруска су потписале уговор о неутралности, што је у Паризу схваћено као издаја бившег савезника.
Фридрих II је био у личном сукобу са Мадам де Помпадур. Такође је на свој двор довео Волтера и склопио сепаратни мир са Аустријом. То је довело до удаљавања Француске и Пруске. Са друге стране, Луј је закључио да Хабзбурзи нису више велика претња Француској, па је са њима 1756. потписао Уговор из Версаја којим су Луј и Марија Терезија постали савезници. Сматрао је да ће ова коалиција уплашити Пруску и спречити нови рат. Али, Фридрих је предосећао сукоб и први напао Саксонију, освојио је, а нарочито је лоше третирао саксонску кнежевску породицу из које је потицала супруга Лујевог сина. То је био увод у Седмогодишњи рат (1756—1763)[2] у коме су се Британија и Пруска супротставиле Аустрији, Француској и Русији.
Рат се завршио неком врстом пат позиције. Мировним уговором из Париза границе у Европи су враћене на предратно стање. Значајан губитак за Француску је био губитак Луизијане и Нове Француске у Северној Америци, као и изгубљен утицај у Индији, а све у корист Велике Британије. Француска морнарица је тешко страдала у овом рату.
Да би се осветио Британији за губитке у Седмогодишњем рату, Луј је политички и материјално помагао побуњенике у британским америчким колонијама. Њихова борба је довела до независности САД, потврђеној Другим париским миром 1783.
Касније године
Дана 5. јануара 1757, краљ је преживео покушај атентата. Притом је задобио мању рану. Ментално поремећени атентатор Робер Дамијен Франсоа је рашчеречен и спаљен у Паризу 28. марта 1757, по наредби парламента, иако краљ није био склон овој бруталној казни.
Године 1749. Луј је покушао да уведе пореску реформу којом би сви сталежи француског друштва били оптерећени са 5% пореза. Ова намера је осујећена услед противљења свештенства и аристократије. Током целе владавине парламент се успешно супротстављао сваком Лујевом покушају реформе. Луј је коначно 1770. заузео тврду линију према њима. Ухапсио је или протерао многе опоненте. Овакво стање је трајало до Лујеве смрти.
Лују се јако замерало на расипништву и неморалу. У поређењу са владарима свога времена, Луј није трошио посебно много. У његово доба Француска је поново доминирала европском културом, а новост је био стил Луј XV у архитектури и декорацији. Мадам Помпадур је лично допринела успону чувене мануфактуре порцелана у Севру. Чињеница да је краљ имао љубавнице није била реткост на двору Француске, нити било које европске силе. Оно што је иритирало народ је неаристократско порекло мадам Помпадур, кћери богатог финансијера. Она је краљу била најпре љубавница, а касније пријатељица и саветодавка све до смрти 1764. Била је веома образована и склона идејама просветитељства којима је покушала да инспирише краља. Сматра се да је значајно утицала на велики преокрет у француској политици и њено ново савезништво са Аустријом.
^ абвгдМишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. Л-М. Београд: Политика : Народна књига. стр. 69. ISBN86-331-2116-6.
^Guéganic 2008, стр. 13 harvnb грешка: no target: CITEREFGuéganic2008 (help)
^Herrick, Linda & Wendy Uncapher. Alsace-Lorraine: The Atlantic Bridge to Germany. Janesville, WI: 2003.
^Hughes, S. P. (2005) "Bilingualism in North-East France with specific reference to Rhenish Franconian spoken by Moselle Cross-border (or frontier) workers."[1]
^Putnam, Ruth. Alsace and Lorraine: From Cæsar to Kaiser, 58 B.C.-1871 A.D. New York: 1915.
Duke of Saint-Simon, Mémoires, Book 12, Chapter 15. [2]
Marquis Philippe de Dangeau, Journal; 1856–60, Paris; XVI, 136; in Olivier Bernier, Louis the Beloved, The Life of Louis XV: 1984, Garden City, New York: Doubleday and Company. p. 3.
The scene is described in Olivier Bernier, Louis the Beloved, The Life of Louis XV: 1984, Garden City, New York: Doubleday and Company. p. 17.
Engels, Jens Ivo. "Denigrer, Esperer, Assumer La Realite. Le Roi de France perçu par ses Sujets, 1680–1750" ["Disparaging, Hoping, Taking on Reality: the French King as Perceived by His Subjects, 1680–1750"]. Revue d'Histoire Moderne et Contemporaine. 50 (3): 96—126. 2003.Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
Jones, Colin. The Great Nation: France from Louis XV to Napoleon, 1715–99 (2002). excerpt and text search
Justus, Kevin Lane. "A Fractured Mirror: The Royal Portraiture of Louis XV and the Search for a Successful Image through Architecture, or, Versailles Is the Thing in Which We Will Catch the Character of the King." PhD dissertation U. of North Carolina, Chapel Hill 2002. 417 pp. DAI 2003 63(11): 3766-A. DA3070864 Fulltext: ProQuest Dissertations & Theses
Du Barry, Jeanne Vaubernier, Jeanne Baecu (1903). Memoirs of the Comtesse Du Barry: With Minute Details of Her Entire Career as Favorite of Louis XV.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)online editionАрхивирано на сајту Wayback Machine (13. април 2010); also ISBN1406923133
.svg){kind=small}
.svg)
