Под притиском барона енглески краљ Јован без Земље је потписао Велику повеља слободâ (Magna charta libertatum), ограничавајући своју власт. Када се Јован сагласио с Великом повељом, није уопште ни помишљао да је испуњава. Он је само чекао подесан моменат да обнови рат с баронима. Он није ни мислио да из Енглеске врати најамничку војску, већ је, напротив, послао по нова појачања. Папа је бароне прогласио за бунтовнике и ослободио Јована обавезе да испуњава Велику повељу. Рат је обновљен. Папа је опет бацио на Енглеску интердикт — овог пута да помогне свом вазалу Јовану, но сада на то нико није обраћао пажњу. У рат се умешао и Луј, истакавши права на енглески престо. Луј је чак и поразио Јована у бици код Савењера 1214. године, па је прешао с војском у Енглеску. У самом јеку ратних операција, Јован је умро 1216. године, а на престолу га наслеђује Хенри III.[1]
Тутори малолетног краља Хенрија III (1216—1272) иступили су заједно с баронима против Луја, који је био принуђен да се врати у Француску и да се одрекне својих претензија.
Године 1223. умро му је отац, а он га наслеђује. Потом Луј осваја Поату, Сентонж, Ангумуу, Лимузен, Перигор и читав део Бордоа.
Крунисање Луја VIII и Бланке од Кастиље
Завршио је и борбу са Албижанима, коју је почео његов отац, и ударио тим разбојништвом темељ величине-француске државе. После смрти крсташког вође Симона де Монфорта, 1218. године, он, 1225. године концилом у Буржу, преузима вођство над крсташима. Његова војска је у јуну 1226. кренула ка југу и успут су јој се предавали градови и утврђења, пао је и сам Авињон, који је дотад припадао Светом римском царству. Потом је Луј освојио и градове Бокер и Каркасон после низа мањих битака. После овога је склопљен споразум којим је Тулуска грофовија Ремона VII била је припојена краљевском домену, који се отада простирао од севера Француске до самог њеног југа, од Ламанша до Средоземног мора.
.svg)
