Рођен је 25. априла 1214. године у Поасију, недалеко од Париза.[1]. Отац му је био Луј VIII, а мајка Бланка од Кастиље. Крштен је у цркви Нотр-дам. Деда по очевој страни био му је Филип II, француски краљ, учесник Трећег крсташког рата. Деда са мајчине стране био му је Алфонсо VIII, краљ Кастиље[2] Имао је девет година када му је умро деда, а отац преузео престо. Отац му је умро 8. новембра 1226. године када је Луј IX имао дванаест година[3] Крунисан је за француског краља у катедрали у Ремсу. До стицања пунолетства, регентску власт вршила је његова мајка[4] Бланка је Луја одгајала да буде добар хришћанин. Млађи брат Луја био је Карло I Анжујски, оснивач грофовије Анжуј. Као година почетка самосталне Лујеве владавине сматра се 1234. година[5] Бланка је од тада имала саветодавну улогу и наставила је да врши јак утицај на краља све до своје смрти 1252. године[4][6][7]
Владавина
Луј се 27. маја 1234. године оженио Маргаретом од Провансе чија ће се сестра, Елеонора, касније удати за Хенрија III Плантагенета. И Маргарета је била веома побожна. Луј и Маргарета уживали су у заједничком јахању и слушању музике. То је изазивало љубомору Лујеве мајке која је до своје смрти покушавала да их раздвоји.[8]
Године 1230, Никола Донин, Јеврејин преобраћен у хришћанство, превео је Талмуд и објавио 35 оптужби против папе Гргура IX због богохуљења. Десет година касније одржана је расправа на двору краља Луја. Донин је осуђен, а његови примерци Талмуда су спаљени.[9]
Седми крсташки рат
Светоримски цар Фридрих је, у савезу са египатским султаном ел Камилом, освојио Јерусалим у Шестом крсташком рату 1229. године. Међутим, ел Камилови наследници покренули су џихад и поново освојили Јерусалим 1244. године након великог пораза крсташа код Форбије. Баш у време пада Јерусалима, Луј је био тешко болестан. Краљу је било толико лоше да је једна од његових сстара мислећи да је мртав хтела да му прекрије лице, а онда су је зауставили. Краљ је током болести изгубио моћ говора. Временом се његово стање чудесно побољшало. Чим се опоравио, затражио је да му пруже крст. Потом га је прикачио за одећу.[10]
Седми крсташки рат другачије се назива и Инжењерски крсташки рат због опсежне четворогодишње припреме флоте и копнене војске. Луј је сакупио технички најопремљенију крсташку војску која је икада кренула из Европе у Свету земљу. Зиму 1248/9. Луј и крсташи провели су на Кипру.[11] У походу су учествовали и Маргарета од Провансе и краљева браћа, Роберт I од Артоа и Карло Анжујски. Следеће године, на пролеће, крсташи освајају Дамијету, а египатски султан нуди им Јерусалим без борбе уз услов да напусте Египат. Сходно својој теорији о непреговарању са муслиманима, Луј одбија понуду. У наредним месецима крсташи са војском напредују ка ајубидској престоници, Мансури. У међувремену, умро је султан Ејуб, а власт је преузела његова жена, Шајар ал Дур у ишчекивању свога сина Тураншаха који је ратовао у Месопотамији. Велики део крсташке војске страдао је при преласку Нила у близини града. Највећи грешку направио је Роберт од Артоа који је сам напао муслимане сматрајући их лаким пленом. Мамелучка војска Ејбака разбила је Робертову војску, а потом је напао и главнину. Луј је одбио његов напад, али је неколико лешева упало у воду и загадило је. Избила је зараза због које је Луј наредио повлачење. У повратку је пао у заробљеништво. Према мировном споразуму Луј је имао да плати муслиманима данак од око милион златних дуката[12] Чим је исплатио свој откуп, Луј је предао Дамијету (6. мај 1250). Потом је отпловио за Акру. У Дамијети је остало мноштво крсташа за које није имао ко да плати откуп. Они су немилосрдно поклани. Наредне две године Луј је утврђивао крсташке градове у Светој земљи (Јафу, Цезареју, Акру и Сидон). Дана 6. маја 1253. године напао је Сидон, али је у безглавом јуришу само успео да изгуби 1200 људи. Потом се вратио у Француску.[13]
Осми крсташки рат
У периоду између Седмог и Осмог крсташког рата дошло је до битних промена у Египту. Династију Ајубида збацила је династија Бахри која оснива Мамелучки султанат. Један од најмоћнијих мамелучких султана, Бајбарс, покренуо је 1265. године џихад сањајући о стварању државе величине Саладинове. Године 1268. Бајбарс осваја Антиохију, престоницу истоимене кнежевине формиране још у Првом крсташком рату. Пад Антиохије убрзао је Лујево покретање Осмог крсташког рата. Осми крсташки рат није пратило онакво одушевљење као раније. Краља Луја су многи саветовали да се не упушта у подухват који нема никакве шансе за успех. Ипак, краљ покреће војску, али не у Свету земљу већ у Тунис. Тамошњи султан Мусташир је крсташима понудио новац како га не би напали. Крсташи новац примају, али га ипак нападају. Извршавају опсаду Туниса. То им није донело срећу јер је Тунисом владала куга која се проширила и на крсташе. Бајбарс истовремено покреће армију од 30.000 пешака ка Тунису. Јула 1270. његови бродови су стиги до Картагине.[14]
Смрт
Дана 25. августа 1270. од куге умире и сам краљ Луј.[15] Сада се његова војска нашла у заиста тешкој ситуацији. Карло Анжујски, Лујев брат, ускоро стиже у Свету земљу и склапа мир са турским бејом извлачењи крсташку војску из заробљеништва. Армија енглеског краља Хенрија III под вођством принца Едварда која је кренула у помоћ Лујевим крсташима враћа се у Енглеску. Муслимани су у част Луја IX подигли мали храм на месту где је умро. Лујево тело се није могло пренети у Европу због опасности од распадања. Због тога је раскувано и одвојено месо од костију. Кости су потом стављене у малу кутију која је сахрањена у Палерму. Тако је, иронично, краљ Луј Свети, који је из Свете земље у Европу донео мноштво реликвија, и сам у њу враћен као реликвија[16]
Деца
Бланка (12. јул/4. децембар 1240[17] - 29. април 1243)