Године 1233. Бланка од Кастиље послала је једног од својих витезова како би решили проблеме са Ремоном VII од Тулуза. Витез је преговарао са Маргаретиним оцем око удаје Маргарете и француског краља. Маргарета је изабрана за краљицу због своје религијске свести, лепоте и дворског понашања. Споразум за склапање брака потписан је у Лиону. У тринаест година, 27. маја 1234. године, Маргарета се удала за седам година старијег Луја IX и тако постала краљица француске. Луј је за краља крунисан сутрадан. Луј и Маргарета уживали су у заједничком јахању и слушању музике. То је изазивало љубомору Лујеве мајке која је до своје смрти покушавала да их раздвоји[3][4].
Учешће у Седмом крсташком рату
Луј и Маргарета у Акри током Седмог крсташког рата
Маргарета је била у пратњи свога мужа у Седмом крсташком рату. Луј је сакупио технички најопремљенију крсташку војску која је икада кренула из Европе у Свету земљу. Зиму 1248/9. Луј и крсташи провели су на Кипру[5]. У походу је учествовала и Маргаретина сестра Беатриче. Рат је започео крсташким успехом и освајањем Дамијете 1249. године. Међутим, у бици код Мансураха краљев брат Роберт је убијен, а сам Луј је заробљен. Краљица Маргарета заслужна је за прикупљање сребра за откуп француског краља. Она је тада накратко постала прва и једина жена која је икада водила крсташки рат. У Светој земљи родила је и сина Џона Тристана[6][7]. Хроничар Жоинвил преноси да је Маргарета показала изузетну храброст када јој је муж заробљен. Обезбедила је залихе хране за хришћане у Дамијети и наредила чувару собе да њу и новорођену бебу убије уколико муслимани освоје град. Такође је и убедила оне који су намеравали да побегну да остану и бране град.
Политички значај
Маргаретино руковођење у Светој земљи донело јој је међународни престиж по повратку у Француску. Често је посредовала у случају спорова. Бојала се амбиције Лујевог брата Карла и ојачала је везу своје сестре Елеоноре са енглеским краљем Хенријем као противтежу. Године 1254. позвала их је да проведу Божић у Паризу. Уследио је Париски мир из 1259. године. Династије Плантагенет и Капет деценијама су биле у сукобу око Војводства Нормандије. Сукоб потиче још од периода владавина француског краља Филипа II и енглеског краља Јована без Земље. Маргарета је била присутна током потписивања мира између Луја и Хенрија. Након смрти свог најстаријег сина Луја, Маргарета је своме сину Филипу наложила да положи заклетву да ће остати под њеним патронатом до тридесете године без обзира на то када се домогне власти. Маргаретине амбиције плашиле су краља Луја. Луј је затражио од папе да Филипа ослободи заклетве.
Последње године
Након смрти Луја Светог у Осмом крсташком рату, Маргарета се вратила у Провансу. Одржавала је блиске односе са својом сестром Елеонором, краљицом Енглеске. Остали су у контакту све до Елеонорине смрти 1291. године. Маргарета је умрла у Паризу, у манастиру Клариса кога је сама основала. Умрла је 20. децембра 1295. године у доби од 74 године. Сахрањена је у близини (али не и поред) мужа у базилици Сен Дени крај Париза[8]. Њен гроб никада није био обележен спомеником тако да је његова локација непозната. То је био разлог због чега је Маргаретин гроб једина краљевска гробница која није уништена током Француске револуције. Вероватно је остала нетакнута до данас.
Деца Маргарете и Луја
Бланка (12. јул/4. децембар 1240[9] - 29. април 1243)
Murray, Jacqueline (1999). Conflicted Identities and Multiple Masculinities.
Robson, Michael (2007). „Queen Isabella (c.1295/1358) and the Greyfriars: An example of royal patronage based on her accounts for 1357/1358”. Franciscan Studies. Franciscan Institute Publications. 65: 325—348.
