Фулк I Јерусалимски или Фулк V Анжујски (1089/1092 - 13. новембар 1143. Акра) био је гроф Анжуја (1109—1129) и јерусалимски краљ од 1131. године до смрти.
Детињство и младост
Рођен је око 1090. године. Отац му је био Фулк IV Анжујски, а мајка Бертрада од Монфорта. Као један од највиших француских барона, Фулк је владао Анжујском грофовијом. Лично ју је увећао освајајући острво Мен. Године 1128. стекао је и круну и издејствовао је за свога сина Жофрија Плантагенета руку принцезе Матилде, наследнице Англонорманске Енглеске. Већ је три године био удовац када му је стигао позив из Свете земље.
Долазак у Свету земљу
Јерусалимски краљ Балдуин II је 1126. године имао већ 60 година. Није имао синова, само четири ћерке: Мелисенду, Алису, Ходиерну и Жовету. Како није имао наследника, наследила би га најстарија кћер, односно њен муж. Због тога није Мелисанду понудио Боемунду, наследнику оснивача Антиохијске кнежевине, већ га је оженио Алисом. Муж најстарије Балдуинове кћери Мелисенде требало је да наследи краљевску круну. Балдуин се посаветовао са француским краљем Лујем који му је предложио Фулка. Дошавши у Палестину, Фулк је одмах организовао прославу венчања. Успешно се супротставио Англо-норманима и Капетима и објавио је да ће Балдуину бити веран до смрти. Заиста, тек пошто је Балдуина сахранио на Голготи, крунисао се за јерусалимског краља, заједно са Мелисендом у Цркви Светог Гроба (14. септембар 1131. година).
Сукоб са Триполијем и Антиохијом
Одмах по Фулковом ступању на власт, крсташе је задесио велики губитак. Умро је гроф Едесе, Жосцелин од Куртенеа. Њега је наследио истоимени син који није био ни изблиза способан као отац. Још горе прилике биле су у кнежевини Антиохији. Њоме је након неуспешне побуне Алисе против свога оца владала Констанца. Алиса је намеравала да преузме власт те је у помоћ позвала Жосцелина од Едесе и Понса, грофа Триполија. Барони, не желећи Алисину власт, позивају Фулка у помоћ. Фулк се са војском запутио према Антиохији, али му је Понс препречио пут повевши и своју жену, Фулкову полусестру Цецилију. Фулк је оружјем приморао Понса да се повуче и потом је ушао у Антиохију. Са собом је водио мноштво заробљених војника из Триполија. Понсу је брзо опростио, а Алисина сплеткарења прекинуо.
Исти Понс од Триполија који му се супротставио те године позвао га је у помоћ против туркоманских банди које су га опколиле усред Алаутских планина код тврђаве Монферан, педесетак километара источно од Тортоза. Фулк је најпре отишао у Триполи где га је Цецилија у сузама молила да спасе њеног мужа. Фулк је напао муслимане код Монферана и нанео им пораз.
Афера са Игом од Јафе
Иго од Пуизјеа, гроф Јафе, припадао је краљевској породици пореклом из Орлеана. Још у младости је био близак са Мелисендом. Наставио је да је посећује и након што је постала краљица. Фулк, који је већ имао преко четрдесет година, убрзо је постао љубоморан на младог витеза. Осетивши то, Иго је окупио око себе одређени број барона те се племство убрзо поделило између присталица Ига и присталица јерусалимског краља. Сукоб се распламсао када га је гроф Готје од Цезареје на двору директно оптужио за издају и позвао га је на двобој. Иго је, међутим, побегао заказаног дана. Када је добио обећање да ће му бити суђено и да након суђења може слободно напустити Јерусалимску краљевину, вратио се у Јерусалим. Ту се љуто преварио јер га је страшно измрцварио неки витез из Енглеске. Иако је убица на мукама признао како краљ Фулк нема никакве везе са овим нападом, нико му није веровао.
Долазак Јована Комнина
У време Фулкове владавине у Свету земљу долази Јован Комнин, византијски цар који је сматрао да полаже право на кнежевину Антиохију коју су крсташи још током Првог крсташког рата морали да предају Византији. Већи сукоб са овом моћном државом спречен је смрћу цара Јована који је 1143. године грешком погођен стрелом у око. Исте године умро је и Фулк I. Дана 10. новембра 1143. године несрећно је пао са коња и од повреда умро. Смрћу Фулка I, краљевина Јерусалим је изгубила можда и последњег јаког владара. Његова смрт омогућила је Зенгију да формира веће походе који су резултирали падом грофовије Едесе и покретањем Другог крсташког рата.
