Његова владавина представља прекретницу у процесу јачања краљевске власти. Она најпре јача на самом домену Капетâ.
Луј VI је повео дугу и успешну борбу с феудалцима на свом домену. Он је учинио крај самовољи тих ситних велможа, који су пљачкали Ил де Франс, рушио је њихове замкове и поседао их својим гарнизонима. То га је увукло у борбу с неким крупним феудалцима код којих су нашли подршку његови вазали. У тој борби драгоцен савезник краљевске власти постала је црква. Црква је у Француској била један од најкрупнијих земљопоседника. Феудална анархија, која је владала у то време, стални ратови међу велможама представљали су сталну опасност по интересе цркве. Црква је била краљев савезник не само на његовим сопственим поседима већ и у другим деловима Француске, ван његовог домена. Преко читавог низа манастира, који су лежали по другим деловима Француске, и уопште преко црквене организације краљ је утицао на феудалне господаре, мешајући се све више у њихове послове. Црква је пружала краљевској власти њене најистакнутије саветнике. За Луја VI и његовог наследника најистакнутију политичку улогу играо је опат Сугерије, тај, по речима Маркса, обнављач краљевске власти.[1]
Луј је освојио грофивије Фландрију (1127) и Гатине са градом Лоријем. Ратовао је успешно против енглеског краља Хенрија I и немачког Хенрика V (1124).
.svg)
.svg){kind=small}
