Колонизација Северне Америке

Европска политичка карта Америке 1794
Америчко откриће из староседелачке перспективе (Томас Харт Бентон, 1922). Европско откриће и колонизација имали су катастрофалне ефекте на староседелачке народе Америке и њихова друштва.
Мировни споразум Вилијама Пена са Индијанцима који никад није заживео

Колонизација Северне Америке је почела крајем 15. века, након истраживања браће Џона и Себастијана Кабота. Европске државе које су оснивале колоније у Северној Америци су биле Енглеска, Холандија, Француска, Русија, Шпанија и Шкотска.

Иако су Нордијци истраживали и колонизовали североисточну Северну Америку око 1000. године нове ере, каснији и познатији талас европске колонизације Америке, догодио се у Америци између 1500. године и 1800. године, током Доба истраживања. Током овог временског периода, неколико европских царстава - првенствено Шпанија, Португал, Британија и Француска - почело је да истражује и полаже право на природне ресурсе и људски капитал Америке, што је резултирало расељавањем и нестајањем неких домородачких народа, те успостављањем неколико насељеничко-колонијалних држава.[1] Неке колоније европских досељеника - укључујући Нови Мексико, Аљаску, прерије/северне Велике равнице и „Северозападне територије“ у Северној Америци; превлака Тевантепек, полуострво Јукатан и Даријенски расцеп у Централној Америци; и северозападни Амазон, централни Анди и Гвајане у Јужној Америци, и даље су релативно рурални, ретко насељени и аутохтони у 21. веку, међутим неколико колонијалних држава досељеника, укључујући Бразил, Колумбију, Мексико, Аргентину и Сједињене Државе прерасле су у насељеничко-колонијална царства.[2] Русија је започела колонизацију северозападног Пацифика, почев од средине осамнаестог века, у потрази за кожама за трговину крзном. Многе друштвене структуре, укључујући религије, политичке границе и лингва франке, које у 21. веку доминирају западном хемисфером су потомци структура које су настале у овом периоду.

Брза стопа раста богатства и моћи Европе била је непредвидива почетком 15. века, јер је била заокупљена унутрашњим ратовима и полако се опорављала од губитка становништва изазваног Црном смрћу.[3] Снажно турско Османско царство је контролисало трговачке путеве према Азији, што је подстакнуло западноевропске монархе да трагају за алтернативама, и то је резултирало путовањима Кристофора Колумба и случајним поновним откривањем „Новог света”.

Потписивањем Тордесиљанског уговора 1494. године, Португалија и Шпанија су се сложиле да поделе Земљу на два дела, при чему је Португалија имала власт над нехришћанским земљама у источној половини, а Шпанија над западном. Шпанска потраживања су суштински укључивала читав амерички континент, међутим, Тордесиласким уговором источни врх Јужне Америке додељен је Португалији, где је успостављен Бразил почетком 1500-их. Град Сент Огастин, на данашњој Флориди, који су основали Шпанци 1565. године, сматра се најстаријем европским насељем у континенталним Сједињеним Државама које континуирано настањују Европљани.[4]

Откриће Америке

Први Европљани који су стигли до америчког копна су били Викинзи, који су открили североисточне делове континента почетком 10. века. Њихово откриће је заборављено, а Европљани су следеће путовање преко Атлантског океана предузели у 15. веку када је Кристифор Колумбо, ђеновљански морепловац и истраживач у служби Шпаније, стигао до карипских острва. Његова освајања су наставили многи други досељеници у служби Шпаније и других европски држава. Док је Шпанија своја освајања усмерила према Средњој и Јужној Америци, а Португал према простору Јужне Америке који данас чини Бразил, за просторе Северне Америке су се бориле превасходно Енглеска (од 1707. Уједињено Краљевство) и Француска мада су и друге европске државе са мање или више успеха своје колоније на простору Северне Америке. На готово свим просторима наступио је прогон локалног аутохтоног становништва тзв. америчких Индијанаца. Они су убијани и затварани у резервате. Одузимана им је земља и право на кретање. Процене су да их је пре доласка колонизатора било више од 100 милиона. Данас они још увек живе већином у резерватима и изолованим заједница и нема их више од 4 милиона.[5]

Британска колонизација

Прво стално насеље које су Енглези успоставили у Северној Америци је Џејмстаун 1607. године у данашњој Вирџинији. Убрзо су основана нова насеља као на пример Плимут 1620. године у Масачусетсу који су основали пуританци. Енглеска колонизација у Северној Америци се у 17. веку ограничила на источну обалу данашњег САД са оснивањем 13 колонија, од којих ће све функционисати као самоуправне заједнице са краљевском повељом као темељем правног система, народно представништво, гувернером и колонијалним судством. До краја 17. века, ових 13 колонија ће обухватати простор између Атлантског океана и Апалачких планина.

Француска колонизација

Француско присуство у Северној Америци почиње од истраживања Жака Картијеа 1535-1536. године. Прво француско насеље у Северној Америци је било Порт ројал 1605. године и Квебек 1608. године, оба у заливу Сент Лоренс. Француска колоније никад нису стекле самоуправу коју су уживале енглеске колоније, њима је директно управљао краљ Француске преко својих гувернера.

Холандска колонизација

Холанђани су успоставили контролу над територијом данашњег града Њујорка у периоду од 1608.-1624, али је енглеска војска преузела колонију 1664. године, после чега је Нови Амстердам преименован у Њујорк.

Шпанска колонизација

Шпанија је прва успоставила колонију на територији Северне Америке, оснивањем европских насеља на територији Флориде почев од 1508. године, али је главна пажња Шпаније била усмерена на освајање и колонизацију простора Средње и Јужне Америке.

Референце

  1. ^ Reséndez, Andrés. The Other Slavery : the Uncovered Story of Indian Enslavement in America / Andrés Reséndez. Boston: Houghton Mifflin Harcourt, 2016. Print.
  2. ^ „Imperialism at Home and Abroad”. saylordotorg.github.io. Приступљено 2021-01-16. 
  3. ^ Taylor, Alan (2001). American Colonies. New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-200210-0. 
  4. ^ Blitz, Matt. „The Oldest City in the United States”. Smithsonian Magazine (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-29. 
  5. ^ Američki Indijanci i dalje žive u rezervatima, Glas amerike 2005-03-25

Литература

Спољашње везе