Клеменс Холцмајстер је рођен у Фулпмесу као Тиролац са бразилским држављанством. Деда, који је потицао из породице ковача, желео је да емигрира у Бразил, али је током миграције умро од колере. Бака је са седморо деце отишла у Јужну Америку, најстарији је био отац Клеменса Холцмајстера, који је издржавао породицу узгајајући кафу. Након што је седморо деце умрло од маларије, Холцмајстер старији се вратио у Тирол са остатком своје породице, где је постао отац још четворо деце. Након смрти прве жене, поново се оженио. У овом браку је уследило још четворо деце, а друго најстарије је Клеменс Холцмајстер. Клеменс је похађао средњу школу у Инзбруку, где се придружио католичком удружењу средњошколаца. Због интересовања за архитектуру, уписао је Технички универзитет у Бечу.[1]
Каријера архитекте
Антон Јозеф Трчка: Клеменс Холцмајстер (1926) Оглас заједничког архитектонског бироа Клеменса Холцмајстера и Луиса Тренкера у телефонском именику Болцана (Јужни Тирол) из 1925.
Године 1913. оженио се са Јудит Бридароли у Инзбруку. Године 1914. у Бечу му се родио син Гвидо. По завршетку студија у Бечу као доктор техничких наука,[2] јпостављен е 1919. за наставника у државној трговачкој школи у Инзбруку. Године 1920. његова ћерка Јудит, која је касније постала глумица, рођена је у Инзбруку. У међувремену је руководио и пословима свог таста Доминикуса Бридаролија, којим и данас управљају његови праунуци Норберт Енгеле и Томас Енгеле, а водио је и заједнички архитектонски биро са Луисом Тренкером око 1924/1925.
По његовом пројекту поред Средишњег бечког гробља је изграђен Бечки крематоријум (нем.Feuerhalle Simmering), који се сматра његовим продором као архитекте.[3] Постављен је за професора на бечкој Академији ликовних уметности 1924. године, и на том послу остао је до 1938. године. Посредовањем Мехмет Хамди-бега, доведен је у Анкару 1927. године са налогом за изградњу турског министарства рата. Холцмајстер је такође био шеф мастер студија на Академији уметности у Диселдорфу од 1928. до 1933. са атељеом у Ајскелербергу. Од 1932. до 1938. био је председник Централног удружења архитеката и Новог аустријског Веркбунд-а. Један од његових ученика из тог времена у Бечу био је Алфонс Фриц.
Током ауторитарне корпоративне државе, Холцмајстер је био члан Државног савета од 1934. до 1938. године. Године 1934/1935 био је члан Градског већа Беча за уметност. У одељењу за културу Отаџбинског фронта, руководио је радном групом за ликовну уметност. За то време био је укључен у велике грађевинске пројекте у Аустрији.[4] Године 1934. добио је Аустријско одликовање части за уметност и науку, што га чини једним од три личности које су добиле одликовање савезне државе и Друге Републике Аустрије.
Године 1938. Клеменс Холмцајстер је отпуштен са бечке академије и емигрирао је у Истанбул, где је радио као предавач на Техничком универзитету. Био је веома почашћен у Турској и саградио је раскошну вилу као своју нову резиденцију. Године 1939. одвојио се од своје прве жене Јудит. У турском изгнанству се оженио Гундом Лексер, која му је у Атини родила ћерку Барбару. Године 1939. провео је шест месеци у Бразилу радећи на пројектима пре него што се вратио у Тирол. Наставио је да предаје на Техничком универзитету у Истанбулу од 1940. до 1949. Године 1947. Клеменс Холцмајстер се преселио у Анкару и почео да путује између Беча и Анкаре док се коначно није вратио у Беч 1954. године.
Добио је Велику аустријску државну награду 1953. године. Од 1955. до 1957. био је ректор Академије ликовних уметности у Бечу. Године 1957. добио је Аустријско одликовање части за науку и уметност и Награду града Беча за архитектуру. Године 1963. добио је почасни докторат на Техничком универзитету у Истанбулу. За свој 85. рођендан је отишао на студијско путовање у Турску.
Клеменс Холцмајстер је био значајан креатор монументалних и сакралних грађевина. Развио је реинтерпретацију локалних грађевинских традиција између једноставности и експресивности. Градио је и споменике и сценске кулисе.
^Dissertation Das Cistercienserstift Stams in Tirol – mit besonderer Berücksichtigung seines ursprünglichen Zustandes. Techn. Hochschule, Wien, 1919 UBIАрхивирано на сајту Wayback Machine (22. септембар 2022)
^Gertrude Enderle-Burcel, Johannes Kraus: Christlich – Ständisch – Autoritär. Mandatare im Ständestaat 1934–1938. Hrsg.: Dokumentationsarchiv des österreichischen Widerstandes und Österreichische Gesellschaft für historische Quellenstudien. Wien . 1991. ISBN3-901142-00-2. стр. 105f.
^Архивирано[Date missing] на сајту tuwien.ac.at [Error: unknown archive URL]. Abgerufen am 26. März 2015.
Макс Ајслер: Холцмајстерове зграде на Блиском истоку (Max Eisler: Holzmeisters Bauten in Vorderasien. In: Moderne Bauformen, Jg. 31 (1932), S. 244–260 (Digitalisat).
Луиђи Монцо: Изградња цркава у Трећем рајху.Инверзија динамике црквене обнове на примеру цркве Светог Канисија у Аугзбургу коју је пројектовао Фриц Кемпф (Luigi Monzo: Kirchen bauen im Dritten Reich. Die Inversion der kirchenbaulichen Erneuerungsdynamik am Beispiel der von Fritz Kempf entworfenen Kirche St. Canisius in Augsburg. In: Das Münster – Zeitschrift für christliche Kunst und Kunstwissenschaft. 68. 2015/1 (April), S. 74–82).
Вилфрид Пош: Клеменс Холмајстер.Архитекта између уметности и политике (Wilfried Posch: Clemens Holzmeister. Architekt zwischen Kunst und Politik. Salzburg . 2010. ISBN9783990140208..)
_1937_Otto_Skall.jpg)
