Киријакос С. Питакис (грч. Κυριακός Σ. Πιττάκης; Атина, 1798 – Атина, 4. новембар 1863) био је грчки археолог.

Он је извршио конзервацију и рестаурацију неколико споменика на Атинском акропољу. Описан је као „доминантна личност у грчкој археологији 27 година“, ^[1] и као „један од најважнијих епиграфа деветнаестог века“.^[2]

Питакис је углавном био самоук као археолог, и један од ретких Грка активних у археологији током касног османског периода и раних година Краљевине Грчке. Био је одговоран за већи део раног ископавања и рестаурације Акропоља, укључујући напоре да се обнове Ерехтејон, Партенон, Храм Атине Нике и Пропилеји. Као ефор Централног јавног музеја антиквитета из 1836. године, а касније као генерални ефор, био је у великој мери одговоран за конзервацију и заштиту многих тада познатих споменика и артефаката из периода античке Грчке.

Питакис је описан као последњи представник „херојског периода“ грчких археолога.^[3] Био је успешан и у раду на терену и у научном и теоријском раду у струци.

Хвваљен је за опсежне напоре да открије и заштити класично наслеђе Грчке, посебно у Атини и суседним острвима, али је критикован због несистематичног и неопрезног приступа у раду. Његове реконструкције античких споменика често су давале приоритет естетици над верној рестаурицији изворног изгледа и спомеинци су углавном враћани у изворно стање након његове смрти. Такође је оптужен да је дозволио да његова снажна националистичка уверења утичу на реконструкцију античких споменика као и да је искривио археолошке доказе како би одговарали његовим личним уверењима.

Наводи се да је Питакис упознао и спријатељио се са енглеским аристократом, песником и фихеленом Џорџом Гордоном Бајроном.^[5] Тереза Макри, сестра Питакисове жене Аикатерини, се генерално сматра инспирацијом за Бајронове песму објављену 1811.^[6]

Рецепција Питакисовог дела и утицаја на грчку археологију је поларизована.^[7] За живота био је одликован од стране Француске академије лепих уметности, која му је доделила титулу дописног члана 1853.^[8] Хваљен је као први грчки научник који је значајно користио епиграфику у реконструкцији класичне прошлости^[7] због својих напора у очувању предмета и текстова натписа који би иначе били изгубљени^[9] и због његовог енергичног приступа на ископавање и конзервацију античких споменика Грчке.^[10] Његов научни рад остаје важан извор за проучавање атинске историје и епиграфике.^[11] Папазаркадас је сугерисао да је Питакис можда објавио више натписа него било који други епиграф у историји,^[12] док га је Петрак сматрао једним од само три Грка из средине деветнаестог века који су разумели ову дисциплину археологије у њеном савременом смислу.^[13] Његово именовање је такође идентификовано као главни фактор у стављању контроле над пољем грчке археологије у руке Грка, а не северноевропских научника који су доминирали научном облашћу пре 1836.^[14]

Истовремено, Питакисов епиграфски рад је критикован због недостатка научне строгости,^[11] због Питакисових грешака у познавању историјских и књижевних извора^[9] и због нетачности са којима је реконструисао или тумачио одређене текстове. Његове реконструкције атинских споменика критиковане су због својих насумичних метода.^[15] Такође су се појавиле сумње у Питакисов научни интегритет, посебно око питања која се односе на грчки национализам.^[16]

Питакисов сарадник, Александрос Ризос Рангавис, касније је описао његов приступ рестаурацији као „неметодичан и насумичан“,^[17] и овај аспект његово рада је углавном био лоше прихваћен и од стране грчких и страних посматрача.^[18] Критикован је због тога што је предузео рестаураторске радове са мало претходног проучавања или документације.^[17]